Priče Eve Ristić

Prva zbirka priča Eve Ristić „I mrtvi vole trešnje” govori o suočavanju sa smrću, svesti o tome da su ljudsko telo i vreme dva ograničena resursa, sudaru imaginacije i realnosti i pronalaženju smisla pod pritiskom prolaznosti kao vrhunske odgovornosti prema sebi. Likovi iz njenih priča su blago pomaknuti iz lagodnosti podrazumevanog, hiperrealistički su prikazani u naznakama nadrealističkih poteza tako da, bez obzira na kratku formu, na čitaoca ostavljaju jak utisak svojim životima, svojom uverljivošću.

– E sad, treba definisati šta tačno podrazumeva to „biti mrtav”. Koliko god se taj pojam činio nedvosmislen, binarno logičan, jesi ili nisi, živ ili mrtav, nula ili jedinica, stvari baš i ne stoje tako. Postoji čitav jedan valer stepenovanja od „biti formalno živ, a duša mi spava”, preko „telo mi se raspada, al’ se držim postojanja ko pijan plota”, do na primer „živ sam leš, ne smeta mi” – piše autorka u jednoj od kratkih priča.

Eva Ristić je rođena 1976. godine u Beogradu. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, bavi se terapeutskom masažom i predaje filozofiju u Srednjoj školi u Barajevu. Odrasla je uz oca Peđu Ristića, arhitektu, člana Mediale, izuzetne ličnosti jedinstvenog umetničkog opusa, druge polovine 20. veka. Pisanju se posvetila nedavno. pisima „Stela polare” i „Balkanskom književnom glasniku”.