Приче Еве Ристић

Прва збирка прича Еве Ристић „И мртви воле трешње” говори о суочавању са смрћу, свести о томе да су људско тело и време два ограничена ресурса, судару имагинације и реалности и проналажењу смисла под притиском пролазности као врхунске одговорности према себи. Ликови из њених прича су благо помакнути из лагодности подразумеваног, хиперреалистички су приказани у назнакама надреалистичких потеза тако да, без обзира на кратку форму, на читаоца остављају јак утисак својим животима, својом уверљивошћу.

– Е сад, треба дефинисати шта тачно подразумева то „бити мртав”. Колико год се тај појам чинио недвосмислен, бинарно логичан, јеси или ниси, жив или мртав, нула или јединица, ствари баш и не стоје тако. Постоји читав један валер степеновања од „бити формално жив, а душа ми спава”, преко „тело ми се распада, ал’ се држим постојања ко пијан плота”, до на пример „жив сам леш, не смета ми” – пише ауторка у једној од кратких прича.

Ева Ристић је рођена 1976. године у Београду. Дипломирала је филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, бави се терапеутском масажом и предаје филозофију у Средњој школи у Барајеву. Одрасла је уз оца Пеђу Ристића, архитекту, члана Медиале, изузетне личности јединственог уметничког опуса, друге половине 20. века. Писању се посветила недавно. писима „Стела поларе” и „Балканском књижевном гласнику”.