Umalo me živog ne sahraniše

„Prvog decembra 1914. godine odemo na odmor kod Sopota. Trebimo se od vašaka, hrana je dobra, vojnici pevaju, igraju i pominju pojedine momente iz borbe. Mene, iako nisam bio naročito pismen, uzeli su da budem pisar u štabu Treće divizije, čiji komandant je bio Pavle Jurišić Šturm. Posla mnogo. Sevne mi – zar sam baš ja „osuđen” da da izdržim za sve. Odem kod lekara i kažem mu da osećam grčeve u laktu kad kucam na mašini, a on mi dade mesec dana bolovanja. Ali naopako. Čim sam ušao u bolnicu, razboleh se od trbušnog tifusa. Vatra me trese, četrdeset i jedan stepen, jedva sam stigao do voza koji je vojsku prebacivao ka Bugarskoj”, pribeležio je u knjizi „Vitezi slobode” Milan Šantić, sećanje Milivoja Popovića rodom iz Kruševca, vojnika Petog prekobrojnog puka, u sastavu kombinovane divizije, koji je nastupao zajedno sa Moravskom divizijom.

 Milivoje je bolovao i odbolovao, te gledao da se što pre vrati u puk kojeg je zatekao u Markovcu, i tu kaže, „udri rakiju, udri vino, bogami bolesti sasvim nestade”, a onda je, nastavlja, buknulo u Kraljevom Selu. Tu su neprijatelja dočekali i vratili ga nazad, i u roku od dvadeset četiri časa prebacili se natrag kod Velike Plane, jer su Nemci već ponovo bili prodrli preko Save i Dunava. „Napreduju ka Starom Adžibegovcu, nastupaju u kolonama i da imamo deset ruku i deset pušaka, ne bismo ih mogli pobiti ni zadržati”, pričao je Milivoje, kojem tu na starom Adžibegovcu kuršum probi šinjel na levoj slabini, ali ga ne rani. Iz druge čete njegovog bataljona zarobi se tu ceo jedan vod, a na lapovskim položajima njegova je bila u zaštitnici.

 „Tu, kako sam iskoračio levom nogom, korak ulevo, u istoj visini udari neprijateljska granata. Eksplodirala je, ali sva silina ode gore, u vazduh. Od onog udarca padnem ja na leđa. Koliko sam ležao ni sam ne znam, a kad sam došao k sebi, uzdahnem, al’ šta ovo bi. Moji se taman spremaju da me zakopaju. Nisu verovali svojim očima da sam živ. Vojnici me onda poneli. Kontuzija je bila tako jaka da me je svega razorila”, pričao je Popović, koji je stradao u odbrambenim borbama 1915. godine i samo je pukom srećom neko od vojnika primetio da daje znake života, da bi bio prenet u bolnicu iz koje je završio u ratnom zarobljeništvu, u Mađarskoj, do oslobođenja.

Karađorđevu zvezdu sa mačevima za hrabrost i požrtvovanje na bojnom polju dobio je Milivoje posle Cera, kada je bombama napao jedan položaj i sa desetinom zarobio vod od 70 ljudi. Učestvovao je i u Kolubarskoj bici i u drugom gonjenju razbijenog neprijatelja sve dok nije preteran preko Drine, Save i Dunava. Odlikovan je i Obilićevom medaljom i srpskim ratnim spomenicama, a najviše je, kaže, voleo da se seti događaja na planini Vidojevici.

 Nisam vam ni pričao da sam tamo od jednog austrijskog oficira oteo sablju na samoj Vidojevici. Šta je bio tačno po činu ne sećam se, imao je jednu zvezdicu na srebrnom širitu. Tamo je bilo toliko plena da se ni računa nije znalo, a zarobljenike smo poterali kao buljuk ovaca. Nosio sam tu sablju stalno uza se, jer sam još onda bio proizveden za narednika, a desilo se to ovako. Kad smo se ono odmarali na Drini, bilo je glasanje. Vojnici svi povikaše mene i tako sam unapređen, dok je ceo puk vršio defile paradnim maršom”, pripovest je srpskog vojnika Milivoja Popovića.