Može li čovečanstvo da se sačuva

Nasledili smo samo jednu jedinu planetu. Zemlja je, međutim, danas ugroženo nasledstvo, a sama naša vrsta nalazi se u opasnosti.

Unesko je upravo objavio knjigu Pomirenje sa Zemljom (Berghahn Books/UNESCO Publishing), treći tom u seriji „Razgovori 21. veka” čiji je urednik Žerom Binde. U saradnji sa petnaestak vodećih naučnika, nudimo analizu globalne ekološke krize orijentisanu prema budućnosti, kao i jedan broj predloga za konkretno delovanje, što čini suštinu ovog članka.

Neću ponovo da razrađujem dijagnozu: klimatske promene, dezertifikacija (pretvaranje plodnog zemljišta u pustinjski teren, prim. prev.), globalna kriza sa vodom, deforestacija (proces krčenja šuma i drveća, prim. prev.), uništavanje okeana, zagađivanje vazduha, vode i mora i sve veća erozija varijacija životnih oblika – ovakva slika svima je dobro poznata.

Cena našeg ratovanja na planeti može da se uporedi sa cenom svetskog rata, ističe se u izveštaju ekonomiste lorda Sterna o ekonomiji klimatskih promena. Štaviše, postoji opasnost od rata uopšte, ako se ima u vidu nedovoljna količina fosilnih goriva i prirodnih resursa i između 150 i 200 miliona ekoloških izbeglica koje predviđaju studije futurologije.

Ipak, ovi problemi više su u prirodi simptoma. Stvarni problem jeste onaj koji se odnosi na materijalni razvoj u konačnom svetu, kakav je identifikovan još 1972. u izveštaju Ograničenja rasta koji je naručio Rimski klub, globalni istraživački centar. Međutim, 1972. čovečanstvo je bilo u okviru svojih granica, a sada je izvan njih. Ovo potvrđuju podaci koje objavljujemo o ekološkoj stopi ljudske vrste.

Dakle, može li čovečanstvo da bude sačuvano? Može, ukoliko uspemo da iskombinujemo rast i održivi razvoj umesto da uh posmatramo kao suprotnosti.

Kako to može da se uradi? Treba nam više znanja, više uzdržljivosti, manje materije, više konkretnih stvari, i više – pre nego manje – etike i politike.

Više znanja: mnogi smatraju da je tehno-nauka neprijatelj. A opet, ova bolest ima sopstveni lek. Nećemo uspeti da spasimo planetu i njenog gosta, ljudsku rasu, ukoliko ne izgradimo „zajednice znanja” zasnovane na obrazovanju, istraživanju i predviđanju. Rad Uneska na sakupljanju baze globalnog znanja o životnoj sredini i održivom razvoju traje već nekoliko decenija, dok se globalni programi ove organizacije o okeanima, geonaukama i biosferi smatraju jedinstvenim resursima.

Više uzdržljivosti: treba da izmislimo nove načine potrošnje koji su manje rasipnički, a efikasniji. Jer, ako bi se sadašnji način potrošnje u Severnoj Americi proširio na planetu kao celinu, bile bi potrebne tri ili četiri planete Zemlje.

Manje materije: moraćemo da „dematerijalizujemo” ekonomiju. Jer je verovatno nemoguće da se zaustavi rast. Stoga ćemo morati da smanjimo potrošnju prirodnih resursa i sirovina. Ovo pomeranje ekonomije ka nematerijalnom već je počelo sa revolucijom koja atome zamenjuje bitovima, koji su centralni za uspon novih tehnologija i zajednica znanja. „Dematerijalizacija” rasta mogla bi čak da pomogne razvoj na jugu ukoliko bi se sever tokom pedesetak godina odlučio za veću dematerijalizaciju nego jug.

Međutim, najveća transformacija naših društava biće u carstvu stavova. Kako da dematerijalizujemo proizvodnju ako ostanemo materijalistički orijentisani? Kako da smanjimo potrošnju ako potrošač u nama proždere građanina? Odgovor leži u obrazovanju vezanom za održivi razvoj.

Više konkretnih stvari: konkretni i realni projekti biće potrebni da bi se premostila praznina između utopije i kratkoročne tiranije. Uzmimo slučaj bioraznovrsnosti. Da bi se očuvale 34 ekološke zone vrhunskog prioriteta, koje pokrivaju samo 2,3 odsto Zemljine površine, ali sadrže 50 procenata poznatih vrsta vaskularnih biljaka i 42 odsto sisara, ptica, reptila i amfibija, potrebno je oko 50 milijardi dolara ili manje od 0,1 procenat globalnog BNP-a.

Prirodni ugovor: imamo društveni ugovor, koji povezuje ljudska bića, a sada moramo da se povežemo sa prirodom. Pošto već štitimo ugrožene vrste ili prirodne parkove, postepeno ćemo početi da prepoznajemo prirodu kao otelotvorenje istinskih prava. Predviđanje će biti apsolutni preduslov istinske demokratije budućnosti. Etika budućnosti obezbediće vezu između rasta i održivog razvoja.

*Koićiro Matsura je generalni direktor Uneska