Anoreksija i bulimija – najsmrtonosnije psihijatrijske bolesti

Iako je gojaznost već izvesno vreme prepoznata u celom svetu kao veliki javnozdravstveni problem, poremećaji ishrane značajno se manje nalaze u fokusu javnosti. Poslednji podaci govore da je stopa smrtnosti kod obolelih od anoreksije i do 15 odsto, a kod bulimije do tri odsto. Takođe je manje poznato da su to ne samo teške već i najsmrtonosnije psihijatrijske bolesti kojima su najpodložniji adolescenti – devet puta češće devojke od mladića. O ovome se govorilo juče na prvom nacionalnom simpozijumu sa međunarodnim učešćem o poremećajima ishrane i gojaznosti „Mitovi, istine, izazovi i perspektive”, koji je organizovalo udruženje „Hestija – poremećaji u ishrani”.

Dr Marija Đurović, načelnica Odseka za adolescentnu psihijatriju KBC „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu, naglasila je da u nedostatku nacionalne imamo svetsku statistiku koja govori da od bulimije oboleva 12 na 100.000 osoba, dok anoreksiju imaju četiri osobe na 100.000 ljudi. I dok anoreksija najčešće počinje između 12. i 14. godine, to jest u ranom pubertetu, kada se dešavaju najintenzivnije psihičke i telesne promene, početak bulimije obično se vezuje za kasnu adolescenciju – srednju školu ili fakultet.

„Anoreksija nije sinonim za držanje dijete i skidanje kilograma, to je pokušaj nezrele mlade osobe da drži pod kontrolom nagle promene koje se dešavaju u njenom telu. Tinejdžeri ulaze u začarani krug anoreksije vođeni željom da izgube neki kilogram i tako postanu popularniji u društvu. Ali se ona često javlja i kao reakcija deteta na (preteći) razvod roditelja, smrt u porodici ili neki iznenadni gubitak. S obzirom na to da žene čine čak 90–95 odsto obolelih od poremećaja ishrane, ta činjenica dodatno stigmatizuje muškarce koji se ustežu da traže pomoć, a zanimljiva polna statistika svedoči da je čak petina muškaraca sa dijagnozom bulimije ili anoreksije homoseksualno orijentisana. Međutim, praksa govori da se muškarci uspešnije i brže leče od poremećaja ishrane”, naglašava dr Đurović. Ona podseća da je anoreksija patološki strah od hrane, zbog čeka, kaže, ovim poremećajima ne treba da se bave nutricionisti, već psihoterapeuti.

Dr Mima Simić, adolescentni psihijatar iz Velike Britanije, istakla je da okidač za nastanak anoreksije može biti nespecifičan, a često se javlja u ranom pubertetu. U momentu nastaje ozbiljan konflikt između biološkog imperativa „jesti” i socijalnog imperativa „biti mršav” i osoba počinje da gubi kontrolu nad ishranom. Podaci govore da se u ambulantnoj varijanti anoreksija leči do godinu dana, a bulimija do šest meseci.

Analizirajući uticaj društvenih mreža na nastanak poremećaja ishrane, dr Olivera Vuković, psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje, upozorila je da mladi koji su nezadovoljni svojim izgledom češće postavljaju retuširane fotografije, a gledanje „editovanih” profila na „Instagramu” i „Fejsbuku” izaziva anksioznost i kod posmatrača.

„Kada vidite instagram nalog nekog ’lajf kouča’ i samozvanog nutricioniste na kojem je pregršt hrane, jasno vam je da je njegov unutrašnji svet pun namirnica, ali i nerazrešenih konflikata. Na društvenim mrežama često nađem profile bivših pacijenata koji pokušavaju drugima da pomognu. Postoje i specijalizovani sajtovi za anoreksiju i bulimiju koji promovišu samolečenje i prepuni su saveta kako da smršate”, upozorila je dr Đurović.