Анорексија и булимија – најсмртоносније психијатријске болести

Иако је гојазност већ извесно време препозната у целом свету као велики јавноздравствени проблем, поремећаји исхране значајно се мање налазе у фокусу јавности. Последњи подаци говоре да је стопа смртности код оболелих од анорексије и до 15 одсто, а код булимије до три одсто. Такође је мање познато да су то не само тешке већ и најсмртоносније психијатријске болести којима су најподложнији адолесценти – девет пута чешће девојке од младића. О овоме се говорило јуче на првом националном симпозијуму са међународним учешћем о поремећајима исхране и гојазности „Митови, истине, изазови и перспективе”, који је организовало удружење „Хестија – поремећаји у исхрани”.

Др Марија Ђуровић, начелница Одсека за адолесцентну психијатрију КБЦ „Др Драгиша Мишовић” у Београду, нагласила је да у недостатку националне имамо светску статистику која говори да од булимије оболева 12 на 100.000 особа, док анорексију имају четири особе на 100.000 људи. И док анорексија најчешће почиње између 12. и 14. године, то јест у раном пубертету, када се дешавају најинтензивније психичке и телесне промене, почетак булимије обично се везује за касну адолесценцију – средњу школу или факултет.

„Анорексија није синоним за држање дијете и скидање килограма, то је покушај незреле младе особе да држи под контролом нагле промене које се дешавају у њеном телу. Тинејџери улазе у зачарани круг анорексије вођени жељом да изгубе неки килограм и тако постану популарнији у друштву. Али се она често јавља и као реакција детета на (претећи) развод родитеља, смрт у породици или неки изненадни губитак. С обзиром на то да жене чине чак 90–95 одсто оболелих од поремећаја исхране, та чињеница додатно стигматизује мушкарце који се устежу да траже помоћ, а занимљива полна статистика сведочи да је чак петина мушкараца са дијагнозом булимије или анорексије хомосексуално оријентисана. Међутим, пракса говори да се мушкарци успешније и брже лече од поремећаја исхране”, наглашава др Ђуровић. Она подсећа да је анорексија патолошки страх од хране, због чека, каже, овим поремећајима не треба да се баве нутриционисти, већ психотерапеути.

Др Мима Симић, адолесцентни психијатар из Велике Британије, истакла је да окидач за настанак анорексије може бити неспецифичан, а често се јавља у раном пубертету. У моменту настаје озбиљан конфликт између биолошког императива „јести” и социјалног императива „бити мршав” и особа почиње да губи контролу над исхраном. Подаци говоре да се у амбулантној варијанти анорексија лечи до годину дана, а булимија до шест месеци.

Анализирајући утицај друштвених мрежа на настанак поремећаја исхране, др Оливера Вуковић, психијатар са Института за ментално здравље, упозорила је да млади који су незадовољни својим изгледом чешће постављају ретуширане фотографије, а гледање „едитованих” профила на „Инстаграму” и „Фејсбуку” изазива анксиозност и код посматрача.

„Када видите инстаграм налог неког ’лајф коуча’ и самозваног нутриционисте на којем је прегршт хране, јасно вам је да је његов унутрашњи свет пун намирница, али и неразрешених конфликата. На друштвеним мрежама често нађем профиле бивших пацијената који покушавају другима да помогну. Постоје и специјализовани сајтови за анорексију и булимију који промовишу самолечење и препуни су савета како да смршате”, упозорила је др Ђуровић.