Veliki prasak u beogradskom muzičkom univerzumu

STOGODIŠNjICA ROĐENjA MILANA RISTIĆA
Uz Logara, Čolića, Ljubicu Marić, Vučkovića i Rajičića, Ristić je pripadao takozvanoj „praškoj grupi” kompozitora. Devet simfonija i niz orkestarskih dela svrstavaju ga u red najvećih srpskih simfoničara; značajan trag ostavio je koncertima, kamernim i klavirskim delima. Bavio se i vokalnom, baletskom i filmskom muzikom. Beogradska publika će, 8. decembra, na koncertu u Kolarčevoj zadužbini, moći da „zaviri” u bogati opus, koji već dugo – od autorove smrti, 82 godine – čeka neka nova tumačenja.  

Po gregorijanskom kalendaru, 31. avgusta se navršilo sto godina otkako je na svet došao Milan Ristić. U prvim decenijama prošlog veka, Beograd je poprište brze smene različitih umetničkih stilova. U književnost prodiru ideje ekspresionizma; naslediće ga nadrealizam, pisci dadaisti i pobornici zenitizma. Međuratne godine na likovnoj sceni obeležiće postojanje grupa Lada (sačinjena od bivših pristalica impresionizma) i Zograf (u kojoj su borci za obnovu srednjovekovnog srpskog slikarstva); uz dve generacije slikara modernista, čudesnim, nadrealističkim slikama prisutna je i Milena Pavlović-Barili, dok se pariski đaci susreću sa ekspresionizmom i kubizmom... U muzičkoj umetnosti, uz još aktivnog romantičara Josifa Marinkovića, deluju kompozitori tzv. „beogradske škole”, među kojima su autori prvih srpskih opera; niz stvaralaca okrenutih folkloru (Nastasijević, Bandur, Tajčević) slede Mokranjčevu tradiciju; konačno, Slavenski, Konjović, Hristić i Milojević, u našu, pretežno romantičarski „obojenu” sredinu, iz Evrope donose „dah” novih pravaca: impresionizma i ekspresionizma.

S Davičom u Parizu

U takvoj duhovnoj klimi odrasta Milan Ristić. Učenje klavira započinje u Beogradu, kod Brezovšeka. Zajedno sa školskim drugom, Oskarom Davičom, 1927. godine otiskuje se u Pariz, gde u Pjersonovoj klasi piše svoja prva dela. Po povratku u Beograd, uči kod Milojevića, a potom Slavenskog – čitavog života diviće se izvornom talentu i ozbiljnom pristupu folklornoj građi svog međumurskog „učitelja”. Nakon očeve smrti, dve godine izdržava porodicu sviranjem u beogradskom džez sastavu Jolly boys. Oduševljen pričama svojih kolega,  poslednji odlazi na Praški konzervatorijum.

Češka prestonica u to vreme predstavlja značajan evropski muzički centar. I tu je prisutan pluralizam stilova: interesovanje za ekspresionizam još uvek živi u delima Habe i Kšičke, ali na Praškoj akademiji profesori kompozitori neguju i tradicionalne vrednosti: Suk i Novak – impresionizam, Janaček – realizam... U Habinoj klasi, proučavanjem Šembergovih partitura, Ristić shvata šta je majstorska orkestracija. Profesorove ideje o stalnom razvoju tematskog materijala, bez ponavljanja, kao i o stvaranju novog oblika muzičkog dela, koji bi odgovarao radikalnom jeziku ekspresionizma, ostavljaju dubok utisak na mladog stvaraoca. Ljubav prema Bahovoj, ali i Hindemitovoj muzici, definitivno ga usmerava ka linearnom mišljenju. Propast Čehoslovačke, primorava ga da se 1939. godine vrati u Beograd.

Kada se, kosmopolitski orijentisana, „praška grupa” tridesetih godina, u svojim kamernim ostvarenjima, oglasila jezikom ultraracionalnog konstruktivizma (druge faze ekspresionizma), atonalna, često i atematska muzika izlomljenih melodijskih linija i oporih, disonantnih sazvučja bila je „veliki prasak” u beogradskom muzičkom univerzumu. Naredna decenija donela je članovima grupe zaokret ka umerenijim izražajnim sredstvima i neoklasičnom idiomu, a pedesetih godina, zahvaljujući dostignutoj umetničkoj zrelosti i kristalisanju individualnih kompozicionih stilova, svako odlazi „za svojom zvezdom”...

Šekspir kao nadahnuće

Rani Ristićevi opusi (Sinfonietta, jednostavni Violinski koncert, klavirski Prelidi...) odgovaraju ekspresionističkom prosedeu, ili predstavljaju pokušaj širenja Habinih ideja o četvrtstepenoj muzici (Svita za četiri trombona, Septet...). Već prva orkestarska ostvarenja poseduju kvalitete po kojima će i zreo opus biti tako prepoznatljiv: znalačku orkestraciju, sa izrazitom naklonošću ka zvuku limenih duvača, koncertantni tretman instrumenata ili orkestarskih grupa (za to vreme intrigantan je ovakav tretman timpana i tube u Petoj simfoniji), i majstorsko poigravanje kontrapunktskom tehnikom (Druga simfonija i Simfonijske varijacije „krunisane” su fugama). U Prvoj simfoniji i simfonijskoj poemi Čovek i rat oporim, ekspresionističkim sredstvima Ristić progovara o užasu i nemiru čitave generacije uvučene u vrtlog svetske katastrofe.

Iako poliglota i veliki ljubitelj književnosti, (čitao je na čak pet jezika), njome se inspiriše samo četrdesetih godina – nadahnut Šekspirovim dramama, piše Monolog Magbeta i Buru (iz Kralja Lira) – oba dela za muški glas i orkestar. Verovatno potaknut Šenbergovim ostvarenjima Pjero mesečar i Preživeli iz Varšave, u istoj deceniji stvara dela za recitatora i kamerni ili veliki orkestar postajući jedan od retkih srpskih autora koji neguju žanr melodrama.

Naklonost ka našoj tradicionalnoj muzici primetna je u folklornom prizvuku nekih od tema simfonija, kao i u interesantnim obradama narodnih pesama i igara.

Od pedesetih godina na dalje, Ristić ostvaruje sintezu svih osvojenih znanja: novim ostvarenjima, neoklasičnog izraza, vladaju optimizam i humor, kroz koje povremeno, kao munja, blesnu elementi autorovog, sada ublaženog, ekspresionističkog jezika; u mnogim delima postoji tonalni centar – nekada eksperimentator i zagovornik atonalnosti, sazreli autor nalazi „utočište” u bogatom svetu proširene tonalnosti.

***

Prema svedočenju Ristićevog sina Jovana, pisao je često i na svakom mestu: u prirodi, na nezanimljivim sednicama, tokom putovanja... U sačuvanim sveskama ispunjenim kompozitorovim „skicama”, često se mogu naći i dnevničke zabeleške: „Oblačno je”, ili „Nalazimo se u Lovranu...” Iz ovih krokija, za klavirom su se pomaljala dela: vesela i nepretenciozna Suita giocosa i duhovita Burleska, gudački kvarteti... Iz intervala tritonusa „iznikla” je čitava burna Šesta simfonija! Predah je u mladosti tražio u veslanju i plivanju (jednom prilikom preplivao je trogirski zaliv!), kasnije u „maratonskim” šetnjama i bavljenju filatelijom...

Mendelson za poslednji ispraćaj

Začuđujuće je da veliki obožavatelj Mocarta, Vagnera, Musorgskog i Pučinija, nikada nije pokušao da komponuje operu. Mocarta je, zbog neumornog nizanja novih tematskih materijala i genijalne nepredvidljivosti muzičkog toka smatrao tvorcem atematske muzike! Koga je voleo od kompozitora dvadesetog veka naslućujemo: u prokofjevski duhovitoj i vedroj Drugoj simfoniji – ranom remek-delu, u dalekom odjeku muzike za Petrušku Igora Stravinskog koji otvara Finale Prvog klavirskog koncerta, u bartokovskoj zbirci Sedam kratkih komada za isti instrument...

Ekspresivna kantilena violine u prvom autorovom solističkom koncertu i prateći, disonantni akordski udari koji otvaraju poslednju simfoniju samo su neka od mnogobrojnih „lica” ovog zanimljivog stvaraoca.

Ristićev opus omeđen je dvema kompozicijama. Godine 1929. dvadesetjednogodišnjak uništava partituru svog prvog dela – Četiri impresionistička komada – u strahu da ga, zbog sličnosti u naslovima, ne proglase Šembergovim epigonom. Nekim čudom, druga klavirska minijatura, Invocation, ipak je sačuvana. Plodna i, nažalost, poslednja autorova stvaralačka godina, 1977. okončana je Muzikom za mecosopran  i gudački kvartet, emotivnom vokalizom, zapravo, Petim gudačkim kvartetom – kompozitorovim muzičkim testamentom.

Osećajući da mu se bliži kraj, po ko zna koji put dirnut optimizmom Mendelsonove Italijanske simfonije, pridižući se u bolesničkoj postelji, Milan Ristić uputio je sinu molbu: „Ovo mi sviraj kada me budu polagali u grob”. Jer stvaralaštvo hamburškog velikana sadržalo je ono čemu je čitavog života težio: vedrinu i polet, dubinu i dramatičnost – sve to uokvireno u savršeno čist i doteran muzički oblik.