Amerika: cenzura i strah

POLEMIKE

Od našeg dopisnika
Vašington – Nije ovde moguće nikog ućutkati, sem… onih koji bi da popuše cigaretu na javnom mestu. I sama pomena reči cenzura odzvanja jače od terorističke eksplozije. Zato je valjda Stenli Fiš, uvaženi univerzitetski profesor prava, autor deset knjiga, pokušao nedavno da u avgustovskom „Njujork tajmsu” objasni publici kako „Dragulj Medine” američke autorke Šeri Džons nije podvrgnut cenzorskim aršinima kada se nije pojavio u američkim knjižarama. Po njemu, odluka „Rendom hauza” da iz štampe u poslednjem trenutku povuče „istorijski roman o najmlađoj nevesti proroka Muhameda Aiši i njihovoj ljubavi” nema nikakve veze sa ugrožavanjem „zapadne tradicije slobode govora, ili bilo koje druge visokozvučne apstrakcije”.

Ova izdavačka kuća je, da podsetimo, prethodno sa autorkom debitantskog „Dragulja” potpisala ugovor i dala joj avans od sto hiljada dolara, ali je jedan telefonski poziv sve planove naglavačke preokrenuo. Sa druge strane telefonske žice nije bio Teheran, već…– američka profesorka istorije islama sa Univerziteta Teksas Denis Spelberg. Pročitavši sažetak knjige koji joj je poslao izdavač, ocenila je da je delo ne samo „ružno i glupo”, već da se „sveta istorija islama obrće u pornografiju”. Upozorila je izdavača na pitanja „nacionalne bezbednosti”. Uspaničen, „Rendom hauz” je konsultovao „verodostojne neimenovane izvore” koji su izdavaču predočili da bi ovakva knjiga „mogla da povredi islamsku zajednicu, i da podstakne na nasilje radikalne grupe”. Bilo je to dovoljno da se izdavač predomisli i odustane od celog poduhvata.

Usledili su protesti, digla se velika buka. Predvodnik „glasnosti” je Salman Ruždi, kome ovde pojedinci zameraju (Džon Apdajk, Stenli Fiš…) da je od fatve iz Teherana (1988) napravio svoj karijerni reklamni plakat, a da je u ime pojavljivanja na elitnim njujorškim adresama poslednjih godina zapostavio svoje literarno pero. U pismu koje je („radi globalnog tiraža” po Stenli Fišu) uputio „Asošijeted presu” Ruždi navodi da je vrlo razočaran „što su moji izdavači, „Rendom hauz”, poništili delo jednog pisca, iz straha od islamske odmazde”. Time se, kako uzvikuje Ruždi, uspostavlja opasan presedan, cenzurisanja zbog straha”. A jedan je ogorčeni diskutant čak objavio da više nikada neće kupiti knjigu „Rendom hauza” (Znači li to da će prestati da čita Ruždija?).

Poređenje sa „srpskim muftijom”

Mi smo Amerikanci, slobodni da sami izaberemo šta ćemo čitati, grmi ovaj pobunjenik.

No, profesor Fiš rezonuje „legalistički”. On Ruždiju i ostalim revnosnim „učenjacima” prigovara da ne shvataju u potpunosti značenje i definiciju reči cenzura. Ako ne želimo da povredimo nečija osećanja, ili smatramo da je objavljivanje nekog teksta neprimereno trenutku i datim okolnostima, ako se pojedinac izbaci sa javnog skupa jer po proceni organizatora blokira događaj, ako novine odluče da ne objave neki oglas, pismo ili tekst, to se može nazvati „racionalnim proračunom”, „civilizovanim ponašanjem” ali ne i cenzurom.

Kroz život prolazimo tako što se prilagođavamo protokolima i imperativima različitih situacija, često pri tom sami odredimo kada ćemo se oko nečega oglasiti a kad ostati uzdržani ili potpuno nemi, dodaje Fiš. To, po njemu nema nikakve veze sa slobodom govora, već je posledica procene ili naše lične kalkulacije. Ona može biti mudra, pogrešna, nesmotrena ili preterano predostrožna, ali je daleko od cenzure ili samocenzure. Fiš shodno tome poziva da se odluka „Rendom hauza” ne krsti pogrešnim imenom. Oni su imali pravo na ovaj postupak. Na kraju, svaka druga izdavačka kuća može, ako želi da objavi „Dragulj Medine”, sada kada je „Rendom hauz” ovom delu napravio besplatnu reklamu. No, takav izdavač se u Americi još nije našao, a kako napominju američki mediji ni u Srbiji, „Dragulj” posle intervencije „srpskog muftije” nije zablistao u knjižarskim izlozima. Uz to oni koji su imali priliku da pročitaju ovaj rukopis, tvrde da je štivo Šeri Džons literarno vrlo tanko.

No, mnogi drugi našli su u ovom događaju priliku za odbranu najdragocenije američke tekovine još od osnivanja države Novog sveta. Na Fiša se za ovih nekoliko dana, sručila lavina nezadovoljnih čitalaca koji se nadmeću u odbrani od cenzure preko Internet bloga.

Cenzura je kad moćnici ućutkuju slabije od sebe, objašnjava jedan od pobunjenika. U vremenima vladavine medija, oni koji kontrolišu medije određuju šta se i u kojoj meri može slobodno reći. Za razliku od vlada koje su smenjive, korporaciju, mi obični smrtnici ne možemo da nadglasamo.

Vi, profesore, pokušavate da nam objasnite, kaže drugi ljuti slobodnjak, da odluke motivisane poslovnim ili ekonomskim razlozima, imaju pravo prvenstva nad slobodom izražavanja. Da naša osnovna sloboda mišljenja i slobodnog govora, mora biti podređena ekonomskoj logici neke kompanije. Je l’ nam vi to pišete o Kini, pita se ovaj Amerikanac.

Drugi su pak ogorčeni što se u Americi rađa nova vrsta cenzure „iz kukavičluka”. Ako neke grupe prete umetnicima smrtnom kaznom, kapitulacija pred terorizmom je opasnija od cenzure. Neophodno je usprotiviti se ovim pretnjama, slobodnim govorom. To je hrabrost, o kojoj gospodin Fiš ne piše, i zato je njegov esej primer kukavičluka i intelektualnog zaobilaženja suštine. Jedan se čitalac setio „Farenhajta 451”, romana Reja Bradberija po kome je 1966. snimljen istoimeni film, o naučnofantastičnim vremenima kada su se spaljivale na lomači sve knjige. Mogao bih da se setim mnogih grupa koje jedva čekaju da ih neko uvredi , pa da krenu u krstaški pohod. Pisana davno, knjiga „Farenhajt 451” nikad nije bila aktuelnija.

Nepojmljivo je i nerazumno ustuknuti iz straha od radikalnog islama, procenjuje jedan od mnogih komentatora. To vređa i ruši američke vrednosti…

Jeretička reč

Oglasili su se i američki muslimani, u čije je ime ova knjiga povučena iz štampe. Oni se takođe izjašnjavaju za slobodno objavljivanje i pisanje, „bilo kakve knjige o bilo čemu”. Ako se neko oseti pogođenim može da reaguje kontraargumentima, a ne terorizmom, piše jedan od islamskih vernika. Zanimljivu tezu iznosi Azra Nomani, profesor novinarstva na Džordžtaun univerzitetu, autorka knjige o traganju jedne Amerikanke za suštinom islama. Ona žali što je knjiga povučena jer veruje da „islamska zajednica može da ostvari intelektualni, duhovni i politički napredak, samo ako uspemo da učestvujemo u građanskom mirnom razgovoru i o onome što nas vređa”. Debata je po ovoj američkoj muslimanki nešto što muslimani moraju da prihvate, kao što su Jevreji i hrišćani učestvovali u razgovoru i preispitivanju svetih ličnosti iz njihove vere.

Ispostavlja se tako da nikome ne odgovara povlačenje knjige, makar ona bila sporna po svom sadržaju i porukama. I bez obzira na to što pojedini akademici teorijski dokazuju kako je ovde bila reč o odmeravanju civilizovanog ponašanja kako bi se izbegla provokacija verske grupe, javnost je narodskim jezikom potez „Rendom hauza” nazvao cenzurom. A to je u američkom rečniku, bar ovih dana, ponovo jeretička reč.