Америка: цензура и страх

ПОЛЕМИКЕ

Од нашег дописника
Вашингтон – Није овде могуће никог ућуткати, сем… оних који би да попуше цигарету на јавном месту. И сама помена речи цензура одзвања јаче од терористичке експлозије. Зато је ваљда Стенли Фиш, уважени универзитетски професор права, аутор десет књига, покушао недавно да у августовском „Њујорк тајмсу” објасни публици како „Драгуљ Медине” америчке ауторке Шери Џонс није подвргнут цензорским аршинима када се није појавио у америчким књижарама. По њему, одлука „Рендом хауза” да из штампе у последњем тренутку повуче „историјски роман о најмлађој невести пророка Мухамеда Аиши и њиховој љубави” нема никакве везе са угрожавањем „западне традиције слободе говора, или било које друге високозвучне апстракције”.

Ова издавачка кућа је, да подсетимо, претходно са ауторком дебитантског „Драгуља” потписала уговор и дала јој аванс од сто хиљада долара, али је један телефонски позив све планове наглавачке преокренуо. Са друге стране телефонске жице није био Техеран, већ…– америчка професорка историје ислама са Универзитета Тексас Денис Спелберг. Прочитавши сажетак књиге који јој је послао издавач, оценила је да је дело не само „ружно и глупо”, већ да се „света историја ислама обрће у порнографију”. Упозорила је издавача на питања „националне безбедности”. Успаничен, „Рендом хауз” је консултовао „веродостојне неименоване изворе” који су издавачу предочили да би оваква књига „могла да повреди исламску заједницу, и да подстакне на насиље радикалне групе”. Било је то довољно да се издавач предомисли и одустане од целог подухвата.

Уследили су протести, дигла се велика бука. Предводник „гласности” је Салман Ружди, коме овде појединци замерају (Џон Апдајк, Стенли Фиш…) да је од фатве из Техерана (1988) направио свој каријерни рекламни плакат, а да је у име појављивања на елитним њујоршким адресама последњих година запоставио своје литерарно перо. У писму које је („ради глобалног тиража” по Стенли Фишу) упутио „Асошијетед пресу” Ружди наводи да је врло разочаран „што су моји издавачи, „Рендом хауз”, поништили дело једног писца, из страха од исламске одмазде”. Тиме се, како узвикује Ружди, успоставља опасан преседан, цензурисања због страха”. А један је огорчени дискутант чак објавио да више никада неће купити књигу „Рендом хауза” (Значи ли то да ће престати да чита Руждија?).

Поређење са „српским муфтијом”

Ми смо Американци, слободни да сами изаберемо шта ћемо читати, грми овај побуњеник.

Но, професор Фиш резонује „легалистички”. Он Руждију и осталим ревносним „учењацима” приговара да не схватају у потпуности значење и дефиницију речи цензура. Ако не желимо да повредимо нечија осећања, или сматрамо да је објављивање неког текста непримерено тренутку и датим околностима, ако се појединац избаци са јавног скупа јер по процени организатора блокира догађај, ако новине одлуче да не објаве неки оглас, писмо или текст, то се може назвати „рационалним прорачуном”, „цивилизованим понашањем” али не и цензуром.

Кроз живот пролазимо тако што се прилагођавамо протоколима и императивима различитих ситуација, често при том сами одредимо када ћемо се око нечега огласити а кад остати уздржани или потпуно неми, додаје Фиш. То, по њему нема никакве везе са слободом говора, већ је последица процене или наше личне калкулације. Она може бити мудра, погрешна, несмотрена или претерано предострожна, али је далеко од цензуре или самоцензуре. Фиш сходно томе позива да се одлука „Рендом хауза” не крсти погрешним именом. Они су имали право на овај поступак. На крају, свака друга издавачка кућа може, ако жели да објави „Драгуљ Медине”, сада када је „Рендом хауз” овом делу направио бесплатну рекламу. Но, такав издавач се у Америци још није нашао, а како напомињу амерички медији ни у Србији, „Драгуљ” после интервенције „српског муфтије” није заблистао у књижарским излозима. Уз то они који су имали прилику да прочитају овај рукопис, тврде да је штиво Шери Џонс литерарно врло танко.

Но, многи други нашли су у овом догађају прилику за одбрану најдрагоценије америчке тековине још од оснивања државе Новог света. На Фиша се за ових неколико дана, сручила лавина незадовољних читалаца који се надмећу у одбрани од цензуре преко Интернет блога.

Цензура је кад моћници ућуткују слабије од себе, објашњава један од побуњеника. У временима владавине медија, они који контролишу медије одређују шта се и у којој мери може слободно рећи. За разлику од влада које су смењиве, корпорацију, ми обични смртници не можемо да надгласамо.

Ви, професоре, покушавате да нам објасните, каже други љути слободњак, да одлуке мотивисане пословним или економским разлозима, имају право првенства над слободом изражавања. Да наша основна слобода мишљења и слободног говора, мора бити подређена економској логици неке компаније. Је л’ нам ви то пишете о Кини, пита се овај Американац.

Други су пак огорчени што се у Америци рађа нова врста цензуре „из кукавичлука”. Ако неке групе прете уметницима смртном казном, капитулација пред тероризмом је опаснија од цензуре. Неопходно је успротивити се овим претњама, слободним говором. То је храброст, о којој господин Фиш не пише, и зато је његов есеј пример кукавичлука и интелектуалног заобилажења суштине. Један се читалац сетио „Фаренхајта 451”, романа Реја Брадберија по коме је 1966. снимљен истоимени филм, о научнофантастичним временима када су се спаљивале на ломачи све књиге. Могао бих да се сетим многих група које једва чекају да их неко увреди , па да крену у крсташки поход. Писана давно, књига „Фаренхајт 451” никад није била актуелнија.

Непојмљиво је и неразумно устукнути из страха од радикалног ислама, процењује један од многих коментатора. То вређа и руши америчке вредности…

Јеретичка реч

Огласили су се и амерички муслимани, у чије је име ова књига повучена из штампе. Они се такође изјашњавају за слободно објављивање и писање, „било какве књиге о било чему”. Ако се неко осети погођеним може да реагује контрааргументима, а не тероризмом, пише један од исламских верника. Занимљиву тезу износи Азра Номани, професор новинарства на Џорџтаун универзитету, ауторка књиге о трагању једне Американке за суштином ислама. Она жали што је књига повучена јер верује да „исламска заједница може да оствари интелектуални, духовни и политички напредак, само ако успемо да учествујемо у грађанском мирном разговору и о ономе што нас вређа”. Дебата је по овој америчкој муслиманки нешто што муслимани морају да прихвате, као што су Јевреји и хришћани учествовали у разговору и преиспитивању светих личности из њихове вере.

Испоставља се тако да никоме не одговара повлачење књиге, макар она била спорна по свом садржају и порукама. И без обзира на то што поједини академици теоријски доказују како је овде била реч о одмеравању цивилизованог понашања како би се избегла провокација верске групе, јавност је народским језиком потез „Рендом хауза” назвао цензуром. А то је у америчком речнику, бар ових дана, поново јеретичка реч.