Uvesti porez na psa i pooštriti kazne

Od januara, kada su na Kosmaju psi nasmrt izujedali Vladana Radosavljevića, ne prođe ni mesec da se ne dogodi bar neki incident. Za te napade nisu krivi psi nego ljudi, oni koji bi trebalo da brinu o njima. A kako neki vlasnici vode računa pokazuje primer od pre samo nekoliko dan kada su u Subotici dva belgijska ovčara izujedala nekoliko dece. Vlasnik je pronađen i protiv njega je podneta krivična prijava za izazivanje opšte opasnosti. Najgore je što ovo nije prvi put da je on opomenut.

Šta se dešava na ulicama gradova, otkuda toliko pasa bez kontrole, pitanja su kojima se bavimo nedeljama. Pokušavamo da zainteresujemo nadležne institucije da reaguju i da učine nešto da se propisi promene. Adresa na kojoj smo tražili odgovor zašto se ovo dešava i šta može da se uradi je i Kinološki savez Srbije.

Za svaki incident u kome učestvuje pas kriv je vlasnik: Mahmud al Dagistani (Foto: B. Vasiljević)

– Za svaki incident u kome učestvuje pas kriv je vlasnik. Ako je već rešio da uzme psa iz ljubavi za sebe ili dete on mora da brine o njemu. Nisam siguran da u Srbiji ima oko dva miliona pasa, čini mi se da je to previše. Nama je prošle godine, recimo, prijavljeno oko 40.000 štenadi. Najviše pasa bilo je za vreme korone, ali ove godine ne očekujem da ćemo imati ni 30.000 štenaca – kaže dr Mahmud al Dagistani, generalni sekretar Kinološkog saveza Srbije, za „Politiku”.

U poslednje dve godine intenzivno se govori o napadima, kaže, kao da su psi jedine životinje koje napadaju.

– Godišnje imamo oko 120 izložbi, gde bude od 200 do 1.200 ljubimaca, ali nikada se nije dogodilo da pas ujede nekog. Mi smo za vlasničke pse doneli pravilnik da svaka jedinka mora da prođe ispit socijalizacije koji prate naše sudije. Posle tog ispita u trajanju od petnaestak dana više nemate problema sa njima. Prolaze ga psi od šest meseci do godinu dana – ističe Dagistani.

Najveći problem je, kada se nešto desi, a najviše se dešava na ulici, što se sve prebacuje na rasne pse. A oni nisu, napominje, najveći „krivci”. Jer veliki broj lutalica nije sterilisan, niti je primio vakcinu, niti je mikročipovan.

– Kada nadležne ekipe uhvate lutalice sterilišu ih ili kastriraju i vrate ih na ulicu. Ali nisu sve lutalice sterilisane. One se razmnožavaju i utiču na brojnost. Zato smatram da je jedino rešenje otvoriti azile i tu ih zbrinuti kao što se to radi u drugim zemljama. Većih problema sa lutalicama ne vidim u Beogradu, ali ga u manjim mestima ima. Psi u čoporima nisu normalna pojava. Meni je žao tih pasa, ali bi obaveza onih koji ih hvataju bila da ih sklone u azil, hrane ih i brinu o njima. Jer, psi lutalice uglavnom napadaju zbog nedostatka hrane – rekao je on.

U Kinološkom savezu Srbije postoji popis zaštićenih imena odgajivačnica. Vlasnik u tom popisu navodi samo lične podatke, kao u registru za svaku firmu. To znači da onaj ko ovako štiti ime odgajivačnice nema obavezu da navodi svoje zanimanje, ono čime se bavi niti, primera radi, da li ima kriminalni dosije.

– Mi samo vršimo uslugu i zahtev odgajivača prosleđujemo Međunarodnoj kinološkoj federaciji u Belgiji. A oni odobravaju ili ne odobravaju registraciju. Koliko tačno imamo zaštićenih imena odgajivačnica upisanih u registar ne znam, jer se to upisuje od sedamdesetih godina prošlog veka. To se stalno menja. Odgajivač koji se zaista bavi tim poslom mora da prođe ispit za odgovornog odgajivača na Veterinarskom fakultetu, gde se održavaju predavanja o dobrobiti životinja, da registruje odgajivačnicu u APR-u i u Upravi za veterinu. Kada to završi dobija sertifikat. Takve odgajivačnice plaćaju porez i uvedene su u sistem – rekao je Dagistani.

Između broja popisanih zaštićenih imena odgajivačnica u Kinološkom savezu Srbije i upisanih odgajivačnica u Upravi veterine očigledno je ogroman raskorak. Prema nekim nezvaničnim podacima u Upravi veterine ubeleženo je tek njih dvadesetak. Tačan broj upisanih odgajivačnica u Upravi veterine nismo dobili, iako smo pitanja poslali pre desetak dana.

Izgleda da je u ovoj oblasti presudan novac. Jer, za registraciju mora da se izdvoji veća suma novca što mnoge odbija od toga.

– Sećam se da su šezdesetih godina postojali punktovi za vakcinaciju pasa. Svaki vlasnik bio je obavezan da vakciniše psa plus da uplati određen iznos kao porez. Ako treba da se plati porez za psa, ja sam za to. Neka bude 1.000, 2.000, 3.000 dinara. Pomnožite to sa brojem vlasnika, pa neka ih je 400.000 – vidite kolika je to suma novca. Porez je nešto što mnoge evropske zemlje imaju, bez obzira na to o kojoj je rasi i veličini psa reč – ističe on.

Na opasku da bi porez mogao da dovede do toga da veliki broj vlasnika pasa, zbog dodatnog nameta, izbaci ljubimce na ulice, Dagistani kaže da bi se to lako moglo rešiti.

– Psi su čipovani, znalo bi se ko je vlasnik. On bi morao da plati kaznu, a od svog tog novca mogli bi da se finansiraju azili za pse. Trebalo bi pojačati rad komunalnih službi koji bi kontrolisali vlasnike pasa koji svoje ljubimce slobodno šetaju. U SAD postoji nešto kao policija koja kontroliše uslove u kojima žive životinje, ali to mnogo košta i nisam siguran da to može kod nas da se finansira. Interesuje me zašto komunalni policajci ne kažnjavaju vlasnike koji bez zaštitne korpe i povoca šetaju ljubimce?! Potpuno sam za to da se takvi vlasnici kažnjavaju. Potrebno je primeniti zakon. Treba pooštriti kazne, kako novčane, tako i zatvorske, jer su očigledno slabe – ističe Dagistani.

U okviru Kinološkog saveza Srbije ima više od 150 kinoloških društava. Oni na godišnjem nivou plaćaju porez na dobit.

– Ne bežimo od toga da snosimo troškove, da se brinemo o nekom od azila. Jer to i radimo. Mi izdajemo rodovnike, čak i eksport rodovnike, ali nismo upućeni u to koliko se pasa izveze iz zemlje. A šta je sa psima koji putuju bez rodovnika, njih treba pratiti. Mnogo toga, što nije naš posao, razne organizacije svaljuju na nas – kaže Dagistani i ističe da ne želi da komentariše zamerke niti tužbe na rad Kinološkog saveza koje su se pojavile ovih dana.