Istorija odnosa velike trojke

Tri velike sile, SAD u odnosu na Rusiju i Kinu, treba posmatrati u ostvarivanju geopolitičkih interesa, kako bi se ostvarila eliminacija jednog konkurenta na svetskoj sceni. U prošlom veku, sedamdesetih godina, za vreme predsednika Ričarda Niksona, veštom politikom ministra Henrija Kisindžera, otvaranjem prema Kini, SAD je ostavila SSSR usamljenog u tom trouglu. Raspad SSSR-a bio je trijumf SAD, koji je Strob Talbot, zamenik Madlen Olbrajt, kao „stalni predstavnik” SAD u Kremlju okarakterisao rečima: „Rusiju sam preveo u kapitalizam, imaju milionere i nikad se neće oporaviti.”

Rusija se, međutim, oporavila i vodi suverenu politiku, s namerom da zaustavi uspostavljanje zapadne hegemonije. U direktnom je sukobu s hegemonom, s tim što je hegemon u svojim političkim dokumentima kao protivnika označio i Kinu, koju treba neutralisati.

Vršeći pritisak na Rusiju preko Ukrajine, SAD žele da je strateški neutrališu, da ne bi bila saveznik Kine. Celokupna politika SAD u tom trouglu je da izbegne situaciju da se Rusija i Kina ujedine protiv Amerike.

SAD u svojoj globalnoj strategiji zanemaruju istorijske odnose Rusije i Kine. Pre oko 300 godina, po nalogu Petra Velikog, Srbin Sava Vladislavić je iscrtao granicu Rusije i Kine. Ta granica je bila „granica mira”, sem za vreme „trockiste Hruščova”, kako su govorili kineski komunisti.

Takođe SAD zanemaruju odnose SSSR-a i vođe revolucije KP Kine Mao Cedunga u periodu do pobede revolucije 1949. godine i bekstva kontrarevolucionara Kuomintanga s Čang Kaj Šekom na Formozu, današnji Tajvan. Na Jalti, u razgovorima o okončanju Drugog svetskog rata, SAD su ukazale na ratnu situaciju borbi s Japanom. Prema proceni generalštaba SAD, za pobedu protiv Japana treba voditi rat do 1947. godine uz procenjeni gubitak od dva miliona vojnika. Zato su SAD zatražile da se SSSR uključi u Dalekoistočni front. SSSR je s Japanom imao sporazum o nenapadanju, ali je Staljin obećao da će u roku od tri meseca, posle kapitulacije Nemačke, SSSR ući u rat s Japanom. Japan je u Mandžuriji imao Kvantunšku armiju od oko tri miliona vojnika, kojom je držao u okupaciji Koreju i severni deo Kine. Mandžurija je bila sirovinska baza japanske industrije, koja je omogućavala Japanu vođenje rata.

SSSR i Staljin održali su reč i 9. avgusta, pod komandom maršala Vasiljevskog, uz objavu rata počeli su vojne operacije protiv japanske Kvantunške armije. Za mesec dana u prvoj bici iz stroja je izbačeno 150.000 japanskih vojnika, a u drugoj 600.000 vojnika. Oslobođeni su polovini Sahalina i sva Kurilska ostrva i okupirana Mandžurija. Tada su se stekli uslovi da Japan 2. septembra 1945. godine na brodu „Misuri” potpiše kapitulaciju. Ove veličanstvene pobede SSSR-a jesu stvarni razlog kapitulacije Japana, a ne atomske bombe bačene 6. i 9. avgusta na Hirošimu i Nagasaki, jer je to bila tajna za japanski narod, sem za Generalštab.

SSSR je nakon vojne operacije protiv Kvantunške armije stavio na raspolaganje svu vojnu opremu revolucionarima Mao Cedunga, koji su uz dalju vojnu pomoć SSSR-a revoluciju započetu 1927. godine okončali do 1. oktobra 1949, kada je pobedila komunistička revolucija u Kini.

Kinezi pamte pomoć prijatelja, kao i Opijumske ratove, japansku okupaciju, pomoć SAD Kuomintangu, bombardovanje ambasade 1999. godine u Beogradu, zato treba zapamtiti izjavu Si Đinpinga 20. marta 2023. godine u Moskvi: „Zajedno, mi ćemo izvesti promene koje se nisu odigrale u prethodnih sto godina.”

Mitar Radonjić,
Novi Sad