Moja bašta, moja sloboda

Vrt u sak­si­ji? Što da ne? Sve­že po­vr­će iz sop­stve­ne pro­iz­vod­nje pri­vi­le­gi­ja je ko­ju ba­šta pru­ža, pa čak i ka­da je mi­ni­ja­tur­na na bal­ko­nu, pro­zo­ru, iz­me­đu so­li­te­ra, na pe­ri­fe­ri­ji... Stav „mo­ja ba­šti­ca, mo­ja slo­bo­di­ca” uje­di­nju­je oko osam­sto mi­li­o­na grad­skih sta­nov­ni­ka ši­rom pla­ne­te, ko­ji ukup­no pro­iz­vo­de oko 15 od­sto svet­ske hra­ne.

Raz­li­či­ti su mo­ti­vi za po­di­za­nje ur­ba­nih ba­šta. Re­ci­mo, se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka u Bronk­su, ozlo­gla­še­noj grad­skoj če­tvr­ti Nju­jor­ka, otpočelo je pre­tva­ra­nje le­di­ne, za­tr­pa­ne sme­ćem, u ba­šte i voć­nja­ke. Ni­je to bio po­vra­tak pri­ro­di, već je­dan od na­či­na da se sma­nji sto­pa kri­mi­na­la, da se de­ca i mla­di upo­sle i ta­ko sklo­ne s uli­ce. Za­jed­no s ure­đe­njem pro­sto­ra ra­sla je vred­nost sta­no­va u kvar­tu. Ov­de su so­ci­jal­ni aspekt i obu­ka ima­li va­žni­ju ulo­gu od sa­me po­tre­be za pro­iz­vod­njom hra­ne. Ba­šta do ba­šte pre­li­le su se i na dru­ge de­lo­ve naj­mno­go­ljud­ni­jeg gra­da Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va. De­ca su kre­nu­la da uče, stu­di­ra­ju i da­nas su ur­ba­ni far­me­ri ko­ji snab­de­va­ju grad sve­žim po­vr­ćem.

Grad­ske ba­šte su od­go­vor i na pi­ta­nje ka­ko je Ku­ba pre­ži­ve­la kri­zu de­ve­de­se­tih go­di­na. Taj­na uspe­ha ku­ban­skih ba­što­va­na je u re­dov­nom do­da­va­nju kom­po­sta, oda­bi­ru sor­ti, me­šo­vi­tom ga­je­nju vi­še vr­sta, sme­ni use­va, bi­o­lo­škoj kon­tro­li šte­to­či­na i na­vod­nja­va­nju kap po kap.

Ide­ja o ur­ba­nim, dru­štve­nim, za­jed­nič­kim vr­to­vi­ma s Ku­be pre­ne­la se i u glav­ni grad Ne­mač­ke. U le­to 2009. go­di­ne na za­pu­šte­nom de­lu grad­skog ze­mlji­šta u Krojc­ber­gu ni­klo je, za­hva­lju­ju­ći ne­pro­fit­noj or­ga­ni­za­ci­ji „Ze­le­ni no­ma­di”, „Prin­ce­zi­no dvo­ri­šte”.

Vi­zi­ja „Ze­le­nih no­ma­da” vo­di ka ide­ji da se sva­ki ras­po­lo­ži­vi pro­stor u ve­li­kim gra­do­vi­ma is­ko­ri­sti za pro­iz­vod­nju sve­že i zdra­ve hra­ne. Ta­ko lju­di mo­gu da ra­de za­jed­no, opu­šta­ju se, ko­mu­ni­ci­ra­ju i uži­va­ju u po­vr­ću lo­kal­ne pro­iz­vod­nje. Ko­nač­ni re­zul­tat je: ve­ći bi­o­di­ver­zi­tet, ma­nje smo­ga, bo­lja mi­kro­kli­ma, pri­jat­no me­sto za ži­vot. Ov­de tre­ba do­da­ti da du­go­roč­no stra­te­ški gle­da­no, po­red upo­treb­ne vred­no­sti i ne­go­va­nja ze­le­nih po­vr­ši­na, grad­ske ba­šte sni­ža­va­ju tran­sport­ne i tro­ško­ve skla­di­šte­nja, emi­si­ju štet­nih ga­so­va, za­vi­snost sta­nov­ni­štva od ce­ne naf­te i tr­go­vač­kog lo­bi­ja.

Po­seb­no za­ni­mljiv je pri­mer Ru­si­je, ko­ja je pre, to­kom i po­sle so­vjet­ske ere osta­la pre­po­zna­tlji­va po tra­di­ci­ji grad­skih ima­nja, bi­lo da je reč o ba­šta­ma unu­tar gra­do­va ili obi­ča­ju da naj­ve­ći deo grad­skog sta­nov­ni­štva od­mor pro­vo­di u vi­ken­di­ca­ma s okuć­ni­com, po­pu­lar­nim da­ča­ma. O to­me su pi­sa­li i ame­rič­ki li­sto­vi („Bo­vin” i „Pro li­ber­ti ”), ko­ji s us­hi­će­njem, pa i eufo­ri­jom pred­sta­vlja­ju ru­ski mo­del ga­je­nja hra­ne – u sop­stve­nom dvo­ri­štu uz pod­sti­ca­je dr­ža­ve. „Mo­del da­na­šnje ru­ske po­ljo­pri­vre­de cve­ta kroz mi­li­o­ne ma­lih ima­nja u po­ro­dič­nom vla­sni­štvu ko­ja se ru­ko­vo­de prin­ci­pi­ma or­gan­ske po­ljo­pri­vre­de”, za­klju­ču­ju ame­rič­ki no­vi­na­ri.

Te­ra­pe­ut­ski efe­kat

– U po­sled­njih ne­ko­li­ko me­se­ci po­se­ti­la sam ne­ko­li­ko ze­ma­lja u Evro­pi i svu­da sam za­pa­zi­la or­ga­ni­zo­va­ne si­ste­me ur­ba­nog ba­što­van­stva. To su uglav­nom za­jed­ni­ce ko­je na ini­ci­ja­ti­vu gra­đa­na po­dr­ži grad­ska upra­va pro­sto­rom, in­fra­struk­tu­rom i opre­mom za ne­ku sim­bo­lič­nu go­di­šnju ren­tu. Za­jed­ni­ce ur­ba­nog ba­što­van­stva ve­o­ma su va­žne i kao oaze spe­ci­fič­nog eko­si­ste­ma u gra­do­vi­ma ko­ji sve vi­še pa­te zbog za­ga­đe­nja ra­znih vr­sta, a na­u­štrb op­stan­ka bilj­nog i ži­vo­tinj­skog sve­ta. Po­red to­ga, po­seb­no su va­žne kao me­sto oku­plja­nja lju­di jer je i ne­do­sta­tak kva­li­tet­nih so­ci­jal­nih od­no­sa i em­pa­ti­je jed­no od opa­snih „za­ga­đe­nja” mo­der­nog vre­me­na – ka­že No­vo­sa­đan­ka Maj­da Adle­šić, di­zaj­ner­ka vr­to­va, idej­ni tvo­rac kon­cep­ta „Ba­što­lo­gi­ja”, do­da­ju­ći da or­ga­ni­zo­va­nu ur­ba­nu ba­štu ka­kvu na pri­mer ima Lju­blja­na grad No­vi Sad još ni­je for­mi­rao.

– Ba­što­van­stvo ima te­ra­pe­ut­ski efe­kat, to je fi­zič­ka ak­tiv­nost ko­ja ni­je pre­te­ra­no zah­tev­na, ta­ko da je po­god­na za sve uz­ra­ste. Iz­u­zet­no je kre­a­ti­van po­sao, ide­a­lan za sva­kog ko vo­li pri­ro­du, eks­pe­ri­ment, spre­man da vo­di bri­gu o ne­če­mu i vo­li da vi­di re­la­tiv­no br­zo plo­do­ve svo­ga ra­da, u pra­vom smi­slu te re­či. Ima ta­ko­đe iz­u­ze­tan uti­caj na po­ve­zi­va­nje, ka­ko čla­no­va po­ro­di­ce me­đu­sob­no, ta­ko i u za­jed­ni­ci. Pro­iz­ve­de­na hra­na je va­žan re­zul­tat. Za­to je ide­ja ur­ba­nih ba­šti, po­seb­no pri ve­li­kim gra­do­vi­ma, za­ži­ve­la – pri­me­ću­je Adle­ši­će­va, ko­ja se u okvi­ru „Ba­što­lo­gi­je” ba­vi obu­kom za­in­te­re­so­va­nih u nji­ho­vom vr­tu, kom­pa­nij­skom ili pri­pa­da­ju­ćem ne­koj stam­be­noj zgra­di, uz for­mi­ra­nje ba­šte. Po­se­ban seg­ment je rad s de­com i po­di­za­nje po­vrt­nja­ka u osnov­nim ško­la­ma.

– „Ba­što­lo­gi­ja” je kon­cept odr­ži­vog ba­što­van­stva bez ot­pa­da, ko­li­ko je to mo­gu­će. To zna­či da se pre sve­ga ot­pad iz ku­hi­nje i sa­me pro­iz­vod­nje kom­po­sti­ra i ta­ko vra­ća u ba­šte. Se­tvu i sad­nju oba­vlja­mo u sve­mu što bi kao od­ba­če­na am­ba­la­ža za­vr­ši­lo u kan­ti za sme­će. Tre­nut­no kon­ci­pi­ram ide­ju hran­lji­ve sak­si­je ko­jom bih re­ši­la vi­še ko­ra­ka i po­tre­ba pro­iz­vod­nje. Ne ob­ra­đu­je­mo me­ha­nič­ki ba­šti­ce, već sa­mo uz kom­po­sti­ra­nje i mal­či­ra­nje po­bolj­ša­va­mo struk­tu­ru i kva­li­tet. Malč do­bi­ja­mo ta­ko­đe iz re­sur­sa ra­da, ore­zi­va­njem dr­ve­ća i ši­blja. S ob­zi­rom na to da se ba­vi­mo i odr­ža­va­njem ze­le­ni­la u vr­to­vi­ma, jed­nu ko­li­či­nu ne­či­jeg ze­le­nog ot­pa­da pre­u­sme­ra­va­mo i ume­sto od­no­še­nja na de­po­ni­ju kom­po­sti­ra­mo ili pra­vi­mo malč. Za­li­va­mo vo­dom iz bu­na­ra ko­li­ko je neo­p­hod­no,  jer bilj­ke s ova­kvim tret­ma­nom se ma­nje i za­li­va­ju – ka­že Maj­da Adle­šić.

Ba­što­va­ni na de­do­vi­ni

Vi­še od 47.000 ba­što­va­na iz re­gi­o­na oku­pi­lo se, ra­di raz­me­ne is­ku­stva, na fej­sbuk stra­ni­ci „Ma­la ba­šta u sla­mi” ko­ju su pre osam go­di­na po­kre­nu­li in­že­nje­ri za me­ha­ni­za­ci­je Ili­ja Ara­li­ca i Alek­san­dar Lo­li­ca Jo­va­no­vić.

– Ovo je in­ter­na­ci­o­nal­na gru­pa, čla­no­vi su iz Sr­bi­je, BiH, Hr­vat­ske, Slo­ve­ni­je, Ma­ke­do­ni­je, Cr­ne Go­re. Ra­ste že­lja kod lju­di da ima­ju svoj vrt, pa nam se ne­delj­no pri­dru­ži od 200 do 300 lju­di. Mno­gi­ma je osta­la de­do­vi­na, da pro­da­ju ne is­pla­ti se, pa bi da ob­ra­đu­ju ze­mlju. Ima do­sta sa­nja­ra, ko­ji bi da odu iz gra­da, pa pra­te is­ku­stva dru­gih. Gru­pa svi­ma omo­gu­ća­va da pi­ta­ju, da tra­že po­moć, da po­ka­žu šta i ka­ko ra­de – ka­že Ara­li­ca či­ja je ba­šta na ba­la­ma sla­me, pr­va te vr­ste u Evro­pi, 2015. go­di­ne po­bu­di­la ve­li­ko in­te­re­so­va­nje. Po re­či­ma ovog po­ljo­pri­vred­nog struč­nja­ka sa­ma ob­ra­da ze­mlji­šta ni­je to­li­ko bit­na, va­žno je da se ze­mlja obo­ga­ti or­gan­skom ma­te­ri­jom – hu­mu­som ko­ga je sve ma­nje.

Go­to­vo ni­ko od mno­go­broj­nih ur­ba­nih ba­što­va­na, ko­ji su se od­lu­či­li za ga­je­nje vo­ća, po­vr­ća, le­ko­vi­tog i aro­ma­tič­nog bi­lja, ni­je na­veo fi­nan­sij­ski mo­me­nat kao pr­vi mo­tiv za po­se­do­va­nje svo­je ba­šte. Ne­ki su čak iz­ja­vi­li da ne sa­mo što ne­ma­ju ni­ka­kve fi­nan­sij­ske ko­ri­sti, već im je vrt u tom smi­slu i tro­šak (po­treb­no je ku­pi­ti or­gan­sko đu­bri­vo, se­me, alat).

– Ur­ba­no ba­što­van­stvo je, u na­šim uslo­vi­ma, ho­bi ko­ji ba­što­va­ni­ma do­no­si za­do­volj­stvo, ali ne i za­ra­du. Me­đu­tim, to je uno­san po­sao za pro­iz­vo­đa­če sad­nog ma­te­ri­ja­la i svih dru­gih po­trep­šti­na po­čev od đu­bri­va, hra­nji­vih sup­stra­ta, po­put tre­se­ta ili gli­ste­nja­ka, ala­ta... Na tr­ži­štu po­sto­ji ce­la pa­le­ta pro­iz­vo­da na­me­nje­nih vr­tla­ri­ma kao što su ru­ka­vi­ce, mo­ti­ke, sak­si­je, sred­sta­va za za­šti­tu – ka­že pro­fe­sor dr Sla­ven Pro­da­no­vić s Po­ljo­pri­vred­nog fa­kul­te­ta u Ze­mu­nu.

Ba­što­van­luk opu­šta i oslo­ba­đa od stre­sa

Za­ni­mlji­vo je da u grad­skoj bo­ta­nič­koj ba­šti, po­red sve nje­ne ras­ko­ši, ne ose­ća­mo tu vr­stu is­pu­nje­no­sti i sre­će kao u vla­sti­tom vr­tu. Raz­log je, po mi­šlje­nju psi­ho­te­ra­pe­u­ta, u iz­o­stan­ku uza­jam­nog de­lo­va­nja kao nu­žno­sti te­ra­pij­skog pro­ce­sa: čo­vek je i ne­go­va­telj (dok ra­di u vr­tu) i ne­go­va­ni (dok uži­va u mi­ri­si­ma, bo­ja­ma, plo­do­vi­ma).

I dok mla­di rad u ba­šti do­ži­vlja­va­ju kao vid re­kre­a­ci­je, fi­zič­ke ak­tiv­no­sti, za sta­ri­je ba­što­va­ne to je i vid psi­hič­ke re­kre­a­ci­je, bor­ba pro­tiv usa­mlje­no­sti. Od­la­zak u pen­zi­ju ve­li­ka je pre­kret­ni­ca u ži­vo­tu, ta­ko da se ne­ki opre­de­lju­ju da ra­dom u vr­tu is­pu­ne no­vo­ste­če­no slo­bod­no vre­me. Do­dat­ni aspekt psi­hič­ke re­lak­sa­ci­je je ras­te­re­će­nje od ur­ba­nog stre­sa. Vrt je me­sto gde lju­di do­la­ze da se od­mo­re na­kon na­por­nog da­na na po­slu.

Igra je za­pra­vo mo­to ce­le pri­če oko „ba­šte u sak­si­ji” da uži­va­mo, is­tra­žu­je­mo i ra­du­je­mo se sva­kom li­sti­ću, a on­da vre­me­nom, po­put đa­ka pr­va­ka, ra­ste­mo do ozbilj­ni­jih po­du­hva­ta.

Uskla­di­ti me­sto i po­tre­bu bilj­ke za sve­tlo­šću

Te­ra­sa ili pro­zor­ska da­ska pra­vi su iza­zov za ur­ba­ne ba­što­va­ne. Pre ne­go što poč­ne­te sa za­sni­va­njem mi­ni-po­vrt­nja­ka na te­ra­si, pro­zo­ru, neo­p­hod­no je do­bro pro­u­či­ti po­tre­be za sve­tlo­šću za sva­ku vr­stu ko­ju že­li­te da po­sa­di­te. Bal­kon ko­ji je du­ži deo da­na u sen­ci ni­je po­go­dan za ga­je­nje ve­ći­ne po­vr­tar­skih kul­tu­ra: pa­ra­daj­za, pa­tli­dža­na, pa­pri­ke, ti­kvi­ca, lu­be­ni­ca, kra­sta­va­ca... U tom slu­ča­ju tre­ba se opre­de­li­ti za li­sna­to po­vr­će, po­put ru­ko­le, ke­lja, ze­le­ne sa­la­te i spa­na­ća, jer im je neo­p­hod­no od tri do če­ti­ri sa­ta dnev­ne iz­lo­že­no­sti sun­cu, a mno­gim vr­sta­ma za­čin­skog bi­lja mi­ni­mum tri sa­ta.

Ina­če u mi­ni-ba­šti ne­ma ogra­ni­če­nja, mo­gu se ga­ji­ti prak­tič­no sve vr­ste po­vr­ća, pa čak i lu­be­ni­ca, na­rav­no od­go­va­ra­ju­ći hi­brid.

Po­vr­će u sak­si­ji

Po­vr­će se ga­ji u sak­si­ji isto kao i na otvo­re­nom, s tim što se mo­ra obra­ti­ti ve­ća pa­žnja na pri­hra­nji­va­nje i za­li­va­nje. Bo­ra­ni­ja je jed­no­stav­na bilj­ka za uz­goj i ide­al­na je za pr­ve ko­ra­ke u ba­što­van­stvu. Te­ži deo je utvr­di­ti da li je se­me ko­je ima­te ni­ske, ču­ča­ve ili vi­so­ke sor­te. Ako je u pi­ta­nju ni­ska bo­ra­ni­ja, je­di­no što tre­ba je­ste da je za­sa­di­te na oko je­dan i po cm du­bi­ne i do­bro je za­li­va­te. Kod vi­so­ke bo­ra­ni­je po­treb­no je da do­da­te pot­po­ru ka­ko bi ra­sla us­prav­no. Bo­ra­ni­ja ni­če oko 45 da­na na­kon što ste je po­se­ja­li. Kra­sta­vac ili ti­kvi­ce ta­ko­đe su jed­no­stav­ni za sad­nju, a da se ube­ru mo­gu već na­kon 60 da­na.

Naj­ra­ni­ji ter­min da se pa­ra­dajz po­sa­di je kraj apri­la. Za po­če­tak je naj­bo­lje uze­ti go­tov ra­sad. Če­ri mno­gi hva­le kao pra­vi iz­bor. Pa­pri­ka se ta­ko­đe na te­ra­si mo­že sa­di­ti već kra­jem apri­la i to go­tov ra­sad. Ve­ći­na već ima is­ku­stvo s ma­lim, lju­tim ko­je su se iz­bo­ri­le za me­sto na bal­ko­nu me­đu ukra­snim bi­ljem, ali su le­pe i ši­lje, aj­var­ke, som­bor­ke.

Pra­vil­nom pri­pre­mom ze­mlji­šta, ko­me su do­da­te od­go­va­ra­ju­će hran­lji­ve ma­te­ri­je kao i na­knad­nim đu­bre­njem, bilj­ka­ma se omo­gu­ća­va rast i raz­voj, cve­ta­nje i plo­do­no­še­nje što olak­ša­va i bor­bu s bo­le­sti­ma i šte­to­či­na­ma jer ima­mo zdra­ve i ot­por­ne bilj­ke.

Sa 350 do 400 kva­drat­nih me­ta­ra ce­la po­ro­di­ca mo­že se hra­ni­ti uku­snim po­vr­ćem.

Grad­ska ba­šta

Ži­vi­te u zgra­di, bez uslo­va da uz­ga­ja­te bi­lo šta, a vo­le­li bi­ste da se ba­vi­te ba­što­van­stvom, mo­že­te da se or­ga­ni­zu­je­te s kom­ši­ja­ma u kra­ju i da za­tra­ži­te od op­šti­ne da vam ustu­pi ne­ki deo ze­mlje i tu na­pra­vi­te grad­sku ba­štu gde će­te s osta­li­ma de­li­ti par­ce­le. Sva­ki grad ima jav­ni pro­stor ko­ji se mo­že ko­ri­sti­ti kao za­jed­nič­ko do­bro ili is­par­ce­li­sa­ti u vr­to­ve ko­ji se da­ju u kon­ce­si­ju.