U štrajk zbog Jovana „groznog”

Čitavo jedno odeljenje maturanata Šeste beogradske gimnazije danima već bojkotuje časove matematike jer su za profesora, u toj završnoj godini dobili stanovitog Jovana Kneževića. Vele deca da je živa algebarska ala, geometrijska krvopija, kosinusni despot i razlomački glavoseča, nezamislivih razmera.

Niti ga znam niti poznajem, ali iz tolikog straha proizilazi da ima, najmanje, tri glave, da suče vatrene jezike iz nozdrva, vitla nazubljenim žaračem i klince tera da ga oslovljavaju sa: „O, moćni gospodaru naših maturantskih sudbina”...

Mora da je to sam „đavo”, utekao iz matematičkih vilajeta, čim su se deci pridružili i roditelji, preteći da će ih ispisati iz škole ukoliko Jovan „grozni” ostane kao predavač toj tridesetini isprepadanih?!

Lak je, more, na kečevima, kažu. Više voli da đake vidi u avgustovskim klupama negoli profesorskog `leba da jede... Ako barem troje ne obori i u avgustu – živ nije. Rečju: strog! Nikakav ortak, bre.

Ponaša se krajnje – profesorski! Umislio čovek da je matematika neka naročita nauka, pa kad deca pruže dva prsta – on bi čitavu ruku. Mislim...

Šalu na stranu, situacija je daleko ozbiljnija negoli što naoko izgleda. Vazda je bilo đačko-profesorskih nesuglasica, ali je ovoga puta naročito problematičan način na koji su klinci rešili da se izbore s njima: štrajkom!

Ali, ne zbog toga što nemaju prava na takav vid protesta, štaviše Ustavom je i njima zagarantovano. Već, što na pragu punoletstva, kao dobrano formirane i, trebalo bi, zrele ličnosti, imaju zapanjujuće jednoobraznu sliku života i realnosti. I to, uglavnom sivu, u kojoj se jasno razaznaje jedino potencijal sile i pritiska!

Iz čega, gle čuda, proizilazi da im fizika sasvim dobro ide, za razliku od matematike...

Problem je, zapravo, što su ustali protiv „lošeg glasa” koji prati čoveka koji još nije ni ušao u njihov razred, a ne protiv loših dela koja im je, eventualno, učinio... Koliko sam shvatio, a jesam, njegov najveći greh je: strogoća.  

Nije moja misija da branim lik i delo spornog profe, ali jeste vodilja mojeg esnafa da ne dozvolimo da decu proguta živo blato predrasuda. Da uzbunimo kada primetimo da su previše i prerano počela da liče na nas...

Jer, ruku na srce, za ovu „lekciju” imali su onoliiiko vremena da se pripreme. I, učili su je od najboljih. Od filigrana štrajka koji su toliko školskih godina počeli obustavom rada, pre negoli nastavom – profesora, dabome.

Samo, kako se niko ne odluči za štrajk tokom raspusta?! Čitavu sindikalnu borbu za uskraćena prava sabiju u nedelju ili dve septembra, a na raspolaganju im cela dva meseca leta?!

Mislim, maturanti su, kažu, još u januaru znali šta im se i ko sprema. Baš kao što i profesori, mahom, u junu znaju da od povećanja plata nema ništa, ali, opet, svi čekaju taj famozni 1. septembar za primenjeni „gandizam”...

Imao sam i ja interni spisak profesora koji me „mrze” ali nisam znao kako da se nosim sa njima. Nije tad bilo nikoga da nas uputi u ustavna prava, ili da nam primerom pokaže kako se bori protiv „nepravde”. Mogli smo da zviždućemo Internacionalu do mile volje, i to je bilo to...

Ne kažem da mora tako, ali sam siguran da ne sme ni ovako. Jer, šta ostaje ako kredo školstva nije ona stara: „od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba”?! Valjda, gomila prosvetnih radnika na raspustu il’ u štrajku, i armija dece sa predispozicijama za narodne poslanike...

A, što se same Šeste gimnazije tiče, s obzirom da svake godine iz nje stižu ovakve, ili njoj slične vesti, možda neki „zbornički egzorcizam” ne bi bio na odmet. Kol’ko da isteraju duh Leh Valense koji je, očigledno, zaposeo mnoga tela, tamo.

Ili da zamole za cisternu osveštane vode, pa kako zvoni, profesor pod jednu mišku dnevnik, pod drugu bosiljak – i put učionice.

Pa, kad stane pred katedru usklikne: „Deco, nastava”!

A, oni, uglas odgovore: „Vaistinu, nastava”...