У штрајк због Јована „грозног”

Читаво једно одељење матураната Шесте београдске гимназије данима већ бојкотује часове математике јер су за професора, у тој завршној години добили становитог Јована Кнежевића. Веле деца да је жива алгебарска ала, геометријска крвопија, косинусни деспот и разломачки главосеча, незамисливих размера.

Нити га знам нити познајем, али из толиког страха произилази да има, најмање, три главе, да суче ватрене језике из ноздрва, витла назубљеним жарачем и клинце тера да га ословљавају са: „О, моћни господару наших матурантских судбина”...

Мора да је то сам „ђаво”, утекао из математичких вилајета, чим су се деци придружили и родитељи, претећи да ће их исписати из школе уколико Јован „грозни” остане као предавач тој тридесетини испрепаданих?!

Лак је, море, на кечевима, кажу. Више воли да ђаке види у августовским клупама неголи професорског `леба да једе... Ако барем троје не обори и у августу – жив није. Речју: строг! Никакав ортак, бре.

Понаша се крајње – професорски! Умислио човек да је математика нека нарочита наука, па кад деца пруже два прста – он би читаву руку. Мислим...

Шалу на страну, ситуација је далеко озбиљнија неголи што наоко изгледа. Вазда је било ђачко-професорских несугласица, али је овога пута нарочито проблематичан начин на који су клинци решили да се изборе с њима: штрајком!

Али, не због тога што немају права на такав вид протеста, штавише Уставом је и њима загарантовано. Већ, што на прагу пунолетства, као добрано формиране и, требало би, зреле личности, имају запањујуће једнообразну слику живота и реалности. И то, углавном сиву, у којој се јасно разазнаје једино потенцијал силе и притиска!

Из чега, гле чуда, произилази да им физика сасвим добро иде, за разлику од математике...

Проблем је, заправо, што су устали против „лошег гласа” који прати човека који још није ни ушао у њихов разред, а не против лоших дела која им је, евентуално, учинио... Колико сам схватио, а јесам, његов највећи грех је: строгоћа.  

Није моја мисија да браним лик и дело спорног профе, али јесте водиља мојег еснафа да не дозволимо да децу прогута живо блато предрасуда. Да узбунимо када приметимо да су превише и прерано почела да личе на нас...

Јер, руку на срце, за ову „лекцију” имали су онолииико времена да се припреме. И, учили су је од најбољих. Од филиграна штрајка који су толико школских година почели обуставом рада, пре неголи наставом – професора, дабоме.

Само, како се нико не одлучи за штрајк током распуста?! Читаву синдикалну борбу за ускраћена права сабију у недељу или две септембра, а на располагању им цела два месеца лета?!

Мислим, матуранти су, кажу, још у јануару знали шта им се и ко спрема. Баш као што и професори, махом, у јуну знају да од повећања плата нема ништа, али, опет, сви чекају тај фамозни 1. септембар за примењени „гандизам”...

Имао сам и ја интерни списак професора који ме „мрзе” али нисам знао како да се носим са њима. Није тад било никога да нас упути у уставна права, или да нам примером покаже како се бори против „неправде”. Могли смо да звиждућемо Интернационалу до миле воље, и то је било то...

Не кажем да мора тако, али сам сигуран да не сме ни овако. Јер, шта остаје ако кредо школства није она стара: „од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба”?! Ваљда, гомила просветних радника на распусту ил’ у штрајку, и армија деце са предиспозицијама за народне посланике...

А, што се саме Шесте гимназије тиче, с обзиром да сваке године из ње стижу овакве, или њој сличне вести, можда неки „зборнички егзорцизам” не би био на одмет. Кол’ко да истерају дух Лех Валенсе који је, очигледно, запосео многа тела, тамо.

Или да замоле за цистерну освештане воде, па како звони, професор под једну мишку дневник, под другу босиљак – и пут учионице.

Па, кад стане пред катедру ускликне: „Децо, настава”!

А, они, углас одговоре: „Ваистину, настава”...