Iza naslova, pa na ekran

          Oduvek se smatralo da televizija oko tzv. ozbiljne muzike trebaposebno da se trudi. Možda su se njoj one ostale, „neozbiljne” vrste činile jednostavnijim za posredovanje. Sve do pojavemuzičkog spota, iliti video-klipa, dovoljno je bilo dovesti izvođače narodne ili zabavne muzike u TV studio i uključiti kamere. Pevači, grupe, ansambli sami su kreirali svoju TV pojavnost i „scenski nastup” – od onog skinutog i na rame nonšalantno prebačenog sakoa Đorđa Marjanovića, do rokerske „koreografije” sa skakanjem, svlačenjem, lomljenjem instrumenata. Šta u tom pogledu mogu da rade simfoničari, obavezni na tamna odela i striktan raspored sedenja? Šta čak i lepe pijanistkinje ili operske dive kad njihova umetnost nameće stroge izvođačke kanone?

          Kroz poluvekovnu istoriju Televizije Beograd njene muzičke redakcije nastojale su da dokažu kako spoj ovog medija i umetnosti može da bude obostrani izazov. Dok su se reditelji domišljali kako da muziku vizuelizuju, kompozitori su smišljali kao da pišu za kamere. S razlogom zadržavajući i one programe u kojima se posreduje čista muzika, bez TV nadgradnje i ukrašavanja, ova televizija je stvarala emisije u kojima je trijumfovao sklad zvuka i slike, uspešno primenjivan modelvideo-spota, maštovito povezivani pokret i igras melodijama iz kojih oni spontano izviru. Koristeći tipove komunikacije koji su se na njoj odomaćili s drugim i drugačijim sadržajima, proizvela je mnoge dobre serije o klasičnoj muzici, među njima dugovečan „tok šou” pod nazivom „Subotom uveče”, kao i nizTV minijatura objedinjenih pod imenom „Video tilt”.

          Na ekranu se sada pojavila nova serija originalnog koncepta. „Iza naslova” je kratka, efektna, sadržajem krcata i slikom bogata forma kojom se muzika približava najširem gledalištu, odnosno publika upućuje u pozadinu muzike koja joj je zvukovno dobro poznata. Ideja Katarine Glišić, scenariste, počiva na želji da gledaocu otkrije okolnosti u kojima su nastale melodije koje on često čuje, pa možda ponekad i sam pevuši. Odabrane partiture Sen-Sansa, Albinonija, Tartinija... dobijaju ovde svoje istorijsko-biografsko objašnjenje, a popularne teme iz njih primere primene u drugim umetnostima. Jednom je to balet „Umirući labud” Maje Plisecke, drugi put obrada na rokerski način, treći put podloga za dramatičnu filmsku scenu...sve do upotrebe za špicu „Evrovizije”. Proizvedena pod okriljem Zabavnog programa RTS, ova emisija idealno bi odgovarala i Obrazovnom i Školskom programu jer, po pristupu i načinu opštenja, poseduje i saznajni element i kulturološku dimenziju i popularizatorsko svojstvo.

          Vešta i kao voditelj–narator u ovom putovanju kroz prostor, vreme, umetnosti, medije, Katarina Glišić veliku podršku ima u reditelju Milanu Kundakoviću. Ako je ona svojom zamisli omogućila da se u emisiji nađe raznovrstan vizuelni materijal, onda je on svojim iskustvom i ukusom učinio da se pronađu ambijenti, kostimi, ilustracije, detalji koji ističu autentičnost, dodaju slikovitost i povećavaju dinamičnost pripovedanja. I sve to u deset minuta!