Иза наслова, па на екран

          Одувек се сматрало да телевизија око тзв. озбиљне музике требапосебно да се труди. Можда су се њој оне остале, „неозбиљне” врсте чиниле једнoставнијим за посредовање. Све до појавемузичког спота, илити видео-клипа, довољно је било довести извођаче народне или забавне музике у ТВ студио и укључити камере. Певачи, групе, ансамбли сами су креирали своју ТВ појавност и „сценски наступ” – од оног скинутог и на раме ноншалантно пребаченог сакоа Ђорђа Марјановића, до рокерске „кореографије” са скакањем, свлачењем, ломљењем инструмената. Шта у том погледу могу да раде симфоничари, обавезни на тамна одела и стриктан распоред седења? Шта чак и лепе пијанисткиње или оперске диве кад њихова уметност намеће строге извођачке каноне?

          Кроз полувековну историју Телевизије Београд њене музичке редакције настојале су да докажу како спој овог медија и уметности може да буде обострани изазов. Док су се редитељи домишљали како да музику визуелизују, композитори су смишљали као да пишу за камере. С разлогом задржавајући и оне програме у којима се посредује чиста музика, без ТВ надградње и украшавања, ова телевизија је стварала емисије у којима је тријумфовао склад звука и слике, успешно примењиван моделвидео-спота, маштовито повезивани покрет и играс мелодијама из којих они спонтано извиру. Користећи типове комуникације који су се на њој одомаћили с другим и другачијим садржајима, произвела је многе добре серије о класичној музици, међу њима дуговечан „ток шоу” под називом „Суботом увече”, као и низТВ минијатура обједињених под именом „Видео тилт”.

          На екрану се сада појавила нова серија оригиналног концепта. „Иза наслова” је кратка, ефектна, садржајем крцата и сликом богата форма којом се музика приближава најширем гледалишту, односно публика упућује у позадину музике која јој је звуковно добро позната. Идеја Катарине Глишић, сценаристе, почива на жељи да гледаоцу открије околности у којима су настале мелодије које он често чује, па можда понекад и сам певуши. Одабране партитуре Сен-Санса, Албинонија, Тартинија... добијају овде своје историјско-биографско објашњење, а популарне теме из њих примере примене у другим уметностима. Једном је то балет „Умирући лабуд” Маје Плисецке, други пут обрада на рокерски начин, трећи пут подлога за драматичну филмску сцену...све до употребе за шпицу „Евровизије”. Произведена под окриљем Забавног програма РТС, ова емисија идеално би одговарала и Образовном и Школском програму јер, по приступу и начину општења, поседује и сазнајни елемент и културолошку димензију и популаризаторско својство.

          Вешта и као водитељ–наратор у овом путовању кроз простор, време, уметности, медије, Катарина Глишић велику подршку има у редитељу Милану Кундаковићу. Ако је она својом замисли омогућила да се у емисији нађе разноврстан визуелни материјал, онда је он својим искуством и укусом учинио да се пронађу амбијенти, костими, илустрације, детаљи који истичу аутентичност, додају сликовитост и повећавају динамичност приповедања. И све то у десет минута!