Dragica Šećerović, pljevaljska Diana Budisavljević

Stara kuća je kao majčina ogrlica od koje ti je toplo i onda kada majke više nema. Ona je neuništivi dvorac u kojem su zauvek ostala draga lica roditelja, sestara, braće, oni bezbrižni dečji dani, mladalački snovi, radost i tuga prvih ljubavi, drugovi i prijatelji koji su uvek bili uz tebe... Ona je ostala na adresi koja se nikad neće promeniti i na kojoj nas uvek mogu naći.

Pisao sam i mnogo ranije o porodici Šećerović i njihovoj kući podignutoj 1898. godini na pljevaljskoj Raskrsnici u maniru akademskog eklekticizma, stamenih proporcija, čiji su plan osnove i pristupni izgled osnosimetrični. Jasno je da zgrada ima reprezentativni izgled s istaknutom lođom ispod koje je ulaz. Stilski je teško identifikovati, reći će vam to i bolji poznavaoci ove oblasti. Ali, povod ovog mog pisanja je njen poslednji stanovnik iz porodice Šećerović, gospođa, ama baš prava, a i mnogo više od toga – Dragica Laza. Šećerović, jedna od četiri ćerke poznatog i uglednog trgovca Lazara Šećerovića (1858–1941), koji je s bratom Đorđem i izgradio ovu kuću, o čemu i danas stoji na kući urezana ploča s njihovim imenima i godinom gradnje. Dragica je bila udata za Dragišu Peruničića iz Užičke Požege, koji je jedno vreme bio sreski načelnik u Pljevljima.

Kad su italijanski fašisti zauzeli i uspostavili vlast u Pljevljima, krajem maja 1941. u kuću se uselio glavnokomandujući gener. Biroli Espozito s pratnjom i tu boravio sve do kapitulacije Italije, septembra 1943.

To će poslužiti posleratnoj vlasti da preko tadašnjih „društvenih mreža”, tj „radio Mileve”, aktivista AFŽ, Narodnog fronta, Crvenog krsta i sl, idući od kuće do kuće, vršeći upise i prikupljajući članarine, širi propagandu i laži, koje nisu mimoišle ni Dragicu, koju su nazivali ljubavnicom zločinca Espozita – laž u koju nijedan Pljevljak nikad nije poverovao. Jer Dragica je bila žena visokih moralnih i svih humanih vrednosti. Bila je tada razvedena s dvoje odrasle dece, sinom Đorđem i ćerkom Marijom Nenom, visoko obrazovana, posvećena porodici i humanim aktivnostima u Kolu srpskih sestra i pored toga uvek na pomoći nevoljnima, pre i za vreme rata. Ali, hajde da o tome ne dajem ja istinu, već sam o tome pisao, pa citiram deo onoga što je u svojoj knjizi „Svjedočanstva jednog vremena” napisao moj mnogopoštovani Radomir Matović (1932–2021) skojevac, izuzetni privrednik i sportsko-kulturni poslenik, društveno-politički aktivista, čija je porodica tokom Drugog svetskog rata imala teške gubitke – oca, majke, brata – a koji se bavio i istorijom Pljevalja. Matović kaže:

Dragica Peruničić, rođena Šećerović, bila je razvedena žena, majka dvoje dece. Bila je to prava gospođa koja živi u izobilju, ali umerenog ponašanja. Izuzetne lepote i fizičke građe. (Sve to je valjda i davalo povoda za olagivanja, jer po našem, za raspuštenicu i udovicu retko se lepog govorilo... prim. V. B.) Posle razvoda živi u roditeljskom domu, kući izuzetne arhitekture. I danas, ova kuća pleni svojom posebnošću. Nije baš slučajno okupator nju birao za generalov stan i kabinet. Prema pričanju („radio Mileva” podvukao V. B.) general je bio do ušiju zaljubljen u Dragicu. Nisu oni, poput nekih, to javno demonstrirali. Nikada nije dokazano, izuzev pojedinih pakosnih nagađanja, da je Dragica zloupotrebila ovu vezu, da bi nekome napakostila, izdala i sl. Naprotiv, ima dosta primera (mnogo, prim. V. B.) da je spasila, pomogla, pa i onima kojima se u to vreme teško moglo pomoći. U Crljeničkom slučaju, više nego sigurno, svojski interveniše kod generala koji je prekinuo masakr...

Ovako to piše „druga” strana, šest decenija kasnije, ima istine, ali ne mnogo onoga, o čemu i danas mogu posvedočiti potomci onih koji moraju zahvaliti Dragici Šećerović što su živi, što im se porodica održala. Pa kad dođu na Raskrsnicu, desno se prekrste i pomole Crkvi Sv. Petke, a levo kući Šećerovića (sada Zavod za zapošljavanje).

Znajući šta je sve može snaći, posle rata odlazi 1943. u Italiju. Tamo joj je Espozito saopštio:

„Gospođo, ja ovde spasavam svoju glavu. Ništa vam ne mogu pomoći!” (Kazivanje Duška N. Rabrenovića, koji je u Americi posetio Dragicu i sina joj Đorđa Đoka Perunika.)

Vredna, pametna, obrazovana, odškolovala je decu i početkom šezdesetih odlaze u Ameriku, gde je preminula u dubokoj starosti. Sin Đorđe Đoko bio je ugledni direktor jedne od najvećih banaka u Njujorku, a ćerka Nena profesorka.

Najmanje čime bi zavičaj mogao da joj se oduži bila bi spomen-ploča sa kratkim tekstom: „Ovde je rođena i živela gospođa Dragica L. Šećerović, čijim dobročinstvima su spasene stotine nevinih Pljevljaka tokom Drugog svetskog rata. Hvala joj.”

Neka ove redove, negde na nebu, među pravednima, gospođa Dragica primi umesto sveće, za pokoj duše i oprost za uvrede koje su joj nanesene.

Vojkan T. Bojović,
Beograd