Vreme provedeno u Visokim Dečanima

Izviru sećanja jedno po jedno, naročito u vreme životnog predvečerja. Pre oko šest decenija, radeći u ekipama Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, u nizu od nekoliko godina, proveo sam s budućom suprugom Danicom u manastiru Visoki Dečani.

Tadašnji iguman, otac Makarije, gromada od čoveka, primao je ekipu kao pravi domaćin. Uglavnom smo boravili među zidinama manastira, u prijatnoj atmosferi, često i s ponekim nestašlucima, na koje je iguman blagonaklono gledao, jer je i sam bio oran za šale, dosetke, ali i vrlo odsečan i jak kad je trebalo braniti blago koje mu je povereno. Oko sebe je imao grupu monaha i bogoslova, stalnih i povremenih. Svi smo bili kao grupa sa zadacima, povezani i dobroćudno se međusobno odnosili.

Od stalnih monaha pamtim oca Hrizostoma, kasnije episkopa nekoliko eparhija, da bi se upokojio nedavno kao episkop žički. Prirodan, druželjubiv i veoma dostojan svom pozivu. Zatim oca Justina, dva metra visokog, prijatnog izgleda, bez trunke mana. Jedno vreme bio je iguman manastira Đurđevi stupovi kod Berana, da bi postao vrlo poznat kao iguman manastira Savina, koji je svojim savetima i molitvama duhovno lečio bračne parove. Sahranjen je na manastirskom groblju. U grupi stalnih bio je i jedan monah, tih i strog, koji se nije mnogo družio s nama „svetovnjacima”. Mnogo kasnije, kako sam čuo, skinuo je mantiju, oženio se, bio i u miliciji, a potom se opet vratio u svešteničku službu. Paradoksi na sve strane!

Od nestalnih monaha, pribežište u manastiru su imali – dobrotom oca Makarija i naravno s blagoslovom episkopa raško-prizrenskog Pavla, kasnije našeg patrijarha – i boravili su u manastiru, nekoliko monaha. Otac Panta (Pantelejmon) bio je bujne prirode, koju je morao da savlađuje u sebi, što mu nije bilo nimalo lako. To je, naravno, činio uspešno, ali izlivi njegove burne prirode kanalisali su se za vreme službe Božje, kada bi za pevnicom zagrmeo njegov predivni, prodorni glas.

A otac Sava Čančarević često je navraćao u manastir sa svojim konjem. Obilazio je i druge „jače” manastire. Njegov manastir bio je Crna reka, gde je bio starešina. Ali kome? Bio je tu jedini monah, bez bratije. Družio se s nama, igrao lopte u porti, fotografisao. Snalazio se kako je znao i umeo u ono „čupavo vreme”.

Jednog dana, otac Sava nađe se na pijaci u Novom pazaru. Naiđe milicija, besposlena, a otac Sava na svom konju prolazi pored prodavaca s robom. Znali su ga dobro, ali nemajući posla, zaustaviše oca Savu da ga legitimišu. Okrete se otac Sava pozadi, podiže rep konju i reče: evo vam! Svi se nasmejaše i produžiše svojim putem. Skoro opusteli manastir Crna reka uskoro ožive, obnovi se, a iz njega potekoše mnogi učeni teolozi, duhovnici i vladike. A otac Sava završi kao monah manastira Zavala.

Jednog dana, nedelja je bila, uđoh u crkvu na liturgiju. Služi niko drugi, nego moj profesor tehnologije slikarskog materijala s Likovne akademije Nemanja Brkić. Ja sam znao da je on, u stvari, monah Nikodim, ali u Beogradu je bio u civilu. Pušio je i lulu. Ipak, tog nedeljnog jutra za mene je to bio uzbudljiv događaj.

Nismo se mnogo šetali i odlazili izvan manastira. A i gde bismo i šta bismo? Ako bi se desilo da odemo do Pećke patrijaršije, odlazili bismo grupno. Do sela Dečani, jednom prilikom smo išli tih nekoliko kilometara. U susret nam naiđe Šiptar. Nema pozdrava, nema „Dobar dan”. Ništa, samo prek i oštar pogled prema nama. To je sve.

Nismo ni sanjali šta će se događati u Srbiji, sve do naših dana.

Mišo M. Mladenović
akademski slikar i pisac, Beograd