Време проведено у Високим Дечанима

Извиру сећања једно по једно, нарочито у време животног предвечерја. Пре око шест деценија, радећи у екипама Републичког завода за заштиту споменика културе, у низу од неколико година, провео сам с будућом супругом Даницом у манастиру Високи Дечани.

Тадашњи игуман, отац Макарије, громада од човека, примао је екипу као прави домаћин. Углавном смо боравили међу зидинама манастира, у пријатној атмосфери, често и с понеким несташлуцима, на које је игуман благонаклоно гледао, јер је и сам био оран за шале, досетке, али и врло одсечан и јак кад је требало бранити благо које му је поверено. Око себе је имао групу монаха и богослова, сталних и повремених. Сви смо били као група са задацима, повезани и доброћудно се међусобно односили.

Од сталних монаха памтим оца Хризостома, касније епископа неколико епархија, да би се упокојио недавно као епископ жички. Природан, дружељубив и веома достојан свом позиву. Затим оца Јустина, два метра високог, пријатног изгледа, без трунке мана. Једно време био је игуман манастира Ђурђеви ступови код Берана, да би постао врло познат као игуман манастира Савина, који је својим саветима и молитвама духовно лечио брачне парове. Сахрањен је на манастирском гробљу. У групи сталних био је и један монах, тих и строг, који се није много дружио с нама „световњацима”. Много касније, како сам чуо, скинуо је мантију, оженио се, био и у милицији, а потом се опет вратио у свештеничку службу. Парадокси на све стране!

Од несталних монаха, прибежиште у манастиру су имали – добротом оца Макарија и наравно с благословом епископа рашко-призренског Павла, касније нашег патријарха – и боравили су у манастиру, неколико монаха. Отац Панта (Пантелејмон) био је бујне природе, коју је морао да савлађује у себи, што му није било нимало лако. То је, наравно, чинио успешно, али изливи његове бурне природе каналисали су се за време службе Божје, када би за певницом загрмео његов предивни, продорни глас.

А отац Сава Чанчаревић често је навраћао у манастир са својим коњем. Обилазио је и друге „јаче” манастире. Његов манастир био је Црна река, где је био старешина. Али коме? Био је ту једини монах, без братије. Дружио се с нама, играо лопте у порти, фотографисао. Сналазио се како је знао и умео у оно „чупаво време”.

Једног дана, отац Сава нађе се на пијаци у Новом пазару. Наиђе милиција, беспослена, а отац Сава на свом коњу пролази поред продаваца с робом. Знали су га добро, али немајући посла, зауставише оца Саву да га легитимишу. Окрете се отац Сава позади, подиже реп коњу и рече: ево вам! Сви се насмејаше и продужише својим путем. Скоро опустели манастир Црна река ускоро оживе, обнови се, а из њега потекоше многи учени теолози, духовници и владике. А отац Сава заврши као монах манастира Завала.

Једног дана, недеља је била, уђох у цркву на литургију. Служи нико други, него мој професор технологије сликарског материјала с Ликовне академије Немања Бркић. Ја сам знао да је он, у ствари, монах Никодим, али у Београду је био у цивилу. Пушио је и лулу. Ипак, тог недељног јутра за мене је то био узбудљив догађај.

Нисмо се много шетали и одлазили изван манастира. А и где бисмо и шта бисмо? Ако би се десило да одемо до Пећке патријаршије, одлазили бисмо групно. До села Дечани, једном приликом смо ишли тих неколико километара. У сусрет нам наиђе Шиптар. Нема поздрава, нема „Добар дан”. Ништа, само прек и оштар поглед према нама. То је све.

Нисмо ни сањали шта ће се догађати у Србији, све до наших дана.

Мишо М. Младеновић
академски сликар и писац, Београд