Niko ne želi Titov kabinet

„Brankov most” ide u Ministarstvo za infrastrukturu, odlučio je jednog jutra sredinom prošle nedelje Slavomir Anđelić, kustos Uprave za zajedničke poslove republičkih organa u Palati Srbije, dok je brisao prašinu sa slike. I pre nego što ga je posetila novinarska ekipa „Politike”, delo Nikole Hadži Ristića bilo je spremno da ukrasi zid kabineta Milutina Mrkonjića, ministra za infrastrukturu u Vlajkovićevoj ulici.

– Treba da opremim ministrov kabinet i telefonom sam mu objasnio kako izgleda slika i njemu se dopalo. Kasnije su se u njegovom ministarstvu predomislili i najverovatnije će slike nabaviti iz Narodnog muzeja – objašnjavao je Anđelić, čiji je posao, između ostalog, i da posle smene vlasti uredi radni prostor novih stanara bivše zgrade Saveznog izvršnog veća.

O hirovima i prohtevima onih koji su se u zgradu uselili pre nekoliko meseci ne želi da govori, ali je zato pohvalio skromnost Snežane Marković-Samardžić, ministarke sporta i omladine.

– Ona gotovo da ništa nije tražila. Nikakve izmene, niti premeštanja umetničkih dela iz njenog kabineta. Nisu oni uopšte zahtevni. Ponekad me i iznenade koliko su prilagodljivi. Radomir Naumov, bivši ministar vera, mi je, čak, pomagao da mu opremim kabinet. Priznao sam mu da mi je zbog toga bilo neprijatno, ali on je insistirao i rekao da mu je to zadovoljstvo. Skroman je i ministar Rasim Ljajić sa kojim vrlo često popijem kafu – kroz smeh objašnjava naš sagovornik.

Kaže da bez obzira na priče kako je bivša Palata federacije prazna i kako tu ima mnogo slobodnog kancelarijskog prostora, ovom zgradom ne duva promaja.

– Sve kancelarije su popunjene. Ovde je smešteno svega nekoliko ministarstava, ali zato su mnoge pomoćne službe ostalih ministarstava raspoređene u ovoj zgradi. Jedino je Titov kabinet prazan. Tu niko nije želeo da se useli – konstatovao je naš sagovornik.

Oni koji su u SIV-u radili dok je Josip Broz bio živ, kažu da ni on nije mnogo boravio u svom kabinetu. Tu je, dodaje Anđelić, dolazio kada je primao različite strane delegacije, uglavnom je boravio na Dedinju.

– Bilo kako bilo, sve je ostalo nepromenjeno još iz tog vremena – govori Anđelić dok nas sa obezbeđenjem uvodi u prazan Titov kabinet.

Na Titovom stolu se još nalazi njegova mastionica, a na terasu, sa koje je bivši sin naroda i narodnosti posmatrao Dunav, gotovo da više niko i ne izlazi.

Anđelić kaže da je uveren da u ovu zgradu mogu da stanu svi ministri Vlade Republike Srbije, ali ako bi se pomoćne službe izmestile na neku drugu lokaciju.

(/slika2)U zgradi u kojoj radi, našeg sagovornika bije glas da zna gde se svaka slika, fotelja ili komad nameštaja nalazio u poslednjih 15 godina. Mnogi zaposleni u SIV-u mogli bi da se opklade da Anđelić zna ime autora bukvalno svake slike, freske, tapiserije ili skulpture. Anđelić ističe da je obišao mnoge svetske građevine, ali kompozicija od belog kamena u obliku latiničnog slova „H” sa dva bočna krila za njega predstavlja dragulj savremene arhitekture.

– Ma, kakav Ermitaž u Sankt Peterburgu. Te dve zgrade ne mogu da se upoređuju. Ne kažem da Ermitaž nije lep, ali on je istorija, prošlost. Ova palata, bez obzira na to što je svedok brojnih istorijskih događaja, predstavlja sadašnjost i budućnost. Arhitektura je nekako laka i pročišćena, vazduh je ovde svež i leti i zimi, iako nema klima uređaja, prozori u kancelarijama su veliki – oduševljeno je opisivao Palatu Srbije naš sagovornik.

Dok je novinarsku ekipu uvodio u najveću salu, koja je ranije nosila naziv „Jugoslavija”, ali ju je istorija prekrstila u „Srbiju”, Anđelić je prstom pokazivao prema plafonu.

– Ovaj luster ima 4.300 sijalica. To sam saznao od jednog električara – ponosno je istakao.

Godinama kopajući po dokumentaciji, ali i u razgovoru sa graditeljima ove palate u Bulevaru Mihajla Pupina, Anđelić je saznao mnoge zanimljivosti.

– Grupa arhitekata, koja je nedavno bila ovde u poseti ostala je zatečena kada sam im rekao da je ovu zgradu, čija je izgradnja počela još 1947. godine projektovao Mihajlo Janković, a ne Vladimir Potočnjak. Istina je da je osnovni projekat bio njegov, ali ga je smrt 1952. godine omela u ostvarenju ideje. Njegov projekat je Janković kasnije razradio, dopunio i sproveo u delo – navodi Anđelić dok goste uvodi u jednu od hala koja nosi naziv po bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji.

(/slika3)– Svaka država ima svoju salu. Interesantno je da su zemlje same opremale te prostorije, pa se tako u Sali „Hrvatska” nalazi freska koja simbolizuje dalmatinski kamen, a na zidu u Sali „Bosna” visi tapiserija koja simbolizuje bosansku šumu. Inače, Salu „Makedonija”, koja je opremljena u etno-stilu, često je birala Karla del Ponte prilikom svojih poseta srpskim državnim zvaničnicima. Sviđala joj se i Sala „Slovenija”, takozvana Plava sala – prisećao se kustos, dodajući da gosti ponekad sami biraju gde će se sastanak održati.

Na ulazu ispred Sale „Makedonija” na foteljama koje su u ovu zgradu unete još pedesetih godina sedelo je nekoliko čistačica.

– I mi smo nove u zgradi – priznale su i odbile da pred novinarima ogovaraju nove stanare.

Anđelić kaže da se sa svakom smenom vlasti uglavnom smenjuje i pomoćno osoblje. Samo je on imun na političke promene. Valjda zato što nije član nijedne političke partije. Odnedavno i turisti mogu besplatno da obiđu ovu palatu. Potrebno je samo da Službi obezbeđenja pošalju dopis što je dovoljna ulaznica da ih Anđelić prošeta dugačkim mermernim hodnicima, pokaže pozlaćene stubove i kristalne lustere u obliku stalaktita i stalagnita.

– Nedavno sam imao vrlo čudan zahtev. Javio mi se stariji gospodin koji je za vreme Drugog svetskog rata, kao vojnik u uniformi, pozirao zasliku Đorđa Andrejevića Kuna. Zajedno smo pronašli to delo u foajeu Sale „Jugoslavija” – prisećao se Anđelić kako je ovaj vremešni Beograđanin drugi put pozirao. Samo što su se pola veka kasnije i on i slika našli sa druge strane foto objektiva. Jedno mlado, drugo staro lice sada se smeše sa fotografije u albumu ovog Beograđanina.