Нико не жели Титов кабинет

„Бранков мост” иде у Министарство за инфраструктуру, одлучио је једног јутра средином прошле недеље Славомир Анђелић, кустос Управе за заједничке послове републичких органа у Палати Србије, док је брисао прашину са слике. И пре него што га је посетила новинарска екипа „Политике”, дело Николе Хаџи Ристића било је спремно да украси зид кабинета Милутина Мркоњића, министра за инфраструктуру у Влајковићевој улици.

– Треба да опремим министров кабинет и телефоном сам му објаснио како изгледа слика и њему се допало. Касније су се у његовом министарству предомислили и највероватније ће слике набавити из Народног музеја – објашњавао је Анђелић, чији је посао, између осталог, и да после смене власти уреди радни простор нових станара бивше зграде Савезног извршног већа.

О хировима и прохтевима оних који су се у зграду уселили пре неколико месеци не жели да говори, али је зато похвалио скромност Снежане Марковић-Самарџић, министарке спорта и омладине.

– Она готово да ништа није тражила. Никакве измене, нити премештања уметничких дела из њеног кабинета. Нису они уопште захтевни. Понекад ме и изненаде колико су прилагодљиви. Радомир Наумов, бивши министар вера, ми је, чак, помагао да му опремим кабинет. Признао сам му да ми је због тога било непријатно, али он је инсистирао и рекао да му је то задовољство. Скроман је и министар Расим Љајић са којим врло често попијем кафу – кроз смех објашњава наш саговорник.

Каже да без обзира на приче како је бивша Палата федерације празна и како ту има много слободног канцеларијског простора, овом зградом не дува промаја.

– Све канцеларије су попуњене. Овде је смештено свега неколико министарстава, али зато су многе помоћне службе осталих министарстава распоређене у овој згради. Једино је Титов кабинет празан. Ту нико није желео да се усели – констатовао је наш саговорник.

Они који су у СИВ-у радили док је Јосип Броз био жив, кажу да ни он није много боравио у свом кабинету. Ту је, додаје Анђелић, долазио када је примао различите стране делегације, углавном је боравио на Дедињу.

– Било како било, све је остало непромењено још из тог времена – говори Анђелић док нас са обезбеђењем уводи у празан Титов кабинет.

На Титовом столу се још налази његова мастионица, а на терасу, са које је бивши син народа и народности посматрао Дунав, готово да више нико и не излази.

Анђелић каже да је уверен да у ову зграду могу да стану сви министри Владе Републике Србије, али ако би се помоћне службе изместиле на неку другу локацију.

(/slika2)У згради у којој ради, нашег саговорника бије глас да зна где се свака слика, фотеља или комад намештаја налазио у последњих 15 година. Многи запослени у СИВ-у могли би да се опкладе да Анђелић зна име аутора буквално сваке слике, фреске, таписерије или скулптуре. Анђелић истиче да је обишао многе светске грађевине, али композиција од белог камена у облику латиничног слова „Х” са два бочна крила за њега представља драгуљ савремене архитектуре.

– Ма, какав Ермитаж у Санкт Петербургу. Те две зграде не могу да се упоређују. Не кажем да Ермитаж није леп, али он је историја, прошлост. Ова палата, без обзира на то што је сведок бројних историјских догађаја, представља садашњост и будућност. Архитектура је некако лака и прочишћена, ваздух је овде свеж и лети и зими, иако нема клима уређаја, прозори у канцеларијама су велики – одушевљено је описивао Палату Србије наш саговорник.

Док је новинарску екипу уводио у највећу салу, која је раније носила назив „Југославија”, али ју је историја прекрстила у „Србију”, Анђелић је прстом показивао према плафону.

– Овај лустер има 4.300 сијалица. То сам сазнао од једног електричара – поносно је истакао.

Годинама копајући по документацији, али и у разговору са градитељима ове палате у Булевару Михајла Пупина, Анђелић је сазнао многе занимљивости.

– Група архитеката, која је недавно била овде у посети остала је затечена када сам им рекао да је ову зграду, чија је изградња почела још 1947. године пројектовао Михајло Јанковић, а не Владимир Поточњак. Истина је да је основни пројекат био његов, али га је смрт 1952. године омела у остварењу идеје. Његов пројекат је Јанковић касније разрадио, допунио и спровео у дело – наводи Анђелић док госте уводи у једну од хала која носи назив по бившој југословенској републици Македонији.

(/slika3)– Свака држава има своју салу. Интересантно је да су земље саме опремале те просторије, па се тако у Сали „Хрватска” налази фреска која симболизује далматински камен, а на зиду у Сали „Босна” виси таписерија која симболизује босанску шуму. Иначе, Салу „Македонија”, која је опремљена у етно-стилу, често је бирала Карла дел Понте приликом својих посета српским државним званичницима. Свиђала јој се и Сала „Словенија”, такозвана Плава сала – присећао се кустос, додајући да гости понекад сами бирају где ће се састанак одржати.

На улазу испред Сале „Македонија” на фотељама које су у ову зграду унете још педесетих година седело је неколико чистачица.

– И ми смо нове у згради – признале су и одбиле да пред новинарима оговарају нове станаре.

Анђелић каже да се са сваком сменом власти углавном смењује и помоћно особље. Само је он имун на политичке промене. Ваљда зато што није члан ниједне политичке партије. Однедавно и туристи могу бесплатно да обиђу ову палату. Потребно је само да Служби обезбеђења пошаљу допис што је довољна улазница да их Анђелић прошета дугачким мермерним ходницима, покаже позлаћене стубове и кристалне лустере у облику сталактита и сталагнита.

– Недавно сам имао врло чудан захтев. Јавио ми се старији господин који је за време Другог светског рата, као војник у униформи, позирао заслику Ђорђа Андрејевића Куна. Заједно смо пронашли то дело у фоајеу Сале „Југославија” – присећао се Анђелић како је овај времешни Београђанин други пут позирао. Само што су се пола века касније и он и слика нашли са друге стране фото објектива. Једно младо, друго старо лице сада се смеше са фотографије у албуму овог Београђанина.