Vermer je imao gospodski pristup slikarstvu

Velika izložba dela Johanesa Vermera (Delft, 1632 – 1675), jedinstvena po auri koja je prati još od otvaranja 10. februara i koja do 4. juna traje u prestižnom amsterdamskom Rajks muzeju, svakako je kruna ovogodišnje svetske izlagačke sezone, pa i decenije, ako ne i nekoliko izložbenih dekada unazad. Ujedno, biće to i kruna karijere jednog od njenih kustosa, dr Gregora Vebera. Ponosan na ono što je zajedno sa kolegom, kokuratorom Piterom Rulofsom i ostalima iz tima uradio, izlažući našem pogledu minuciozno pripremljenu postavku jednog od najomiljenijih svetskih slikara, on će baš u junu ove godine otići u penziju sa mesta prvog čoveka Odeljenja umetnosti ovog muzeja. I to nam najavljuje, uz osmeh, u jednom od retkih opsežnih intervjua koje je dao za medije.

Za postavku dela jednog od najznačajnijih holandskih baroknih slikara iz perioda holandskog Zlatnog doba još od pre dva meseca nemoguće je kupiti kartu. Koštale su 30 evra i sve su rasprodate tri dana nakon otvaranja, a kako prenosi „Artneos” neke su i preprodavane na „Ibeju” za sumu od čak 2.000 dolara. Bez ulaznice može da je vidi još samo neko od retkih smrtnika poput francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji je to učinio prošlog vikenda. U jednom elegantnom maniru pred javnost je izneto čak 28 od potvrđenih, a dostupnih 37 Vermerovih slika (34 nesumnjivo potvrđene, jedino se za sliku „Koncert”, ukradenu iz Muzeja Izabele Stjuart Gardner u Bostonu 1990, još ne zna gde je). Bisere čine tri dela iz Frik kolekcije iz Njujorka, koja su napustila svoj dom prvi put posle skoro jednog veka od osnivanja Frik muzeja (1935) – „Gospodarica i služavka”, „Oficir i devojka koja se smeje” i „Prekinuti čas muzičkog”. Tu je i nedavno restaurirana „Devojka koja čita pismo kraj otvorenog prozora” iz Galerije slika starih majstora iz Drezdena i „Čaša vina” iz Galerije slika u Berlinu, kao i ikonička slika „Devojka sa bisernom minđušom” iz muzeja Maurichaus u Hagu. Važno je istaći i „Vezilju” iz Luvra i delo „Žena sa vagom” iz Nacionalne galerije umetnosti iz Vašingtona. Uz radove koje poseduje muzej domaćin i ostale pozajmice ovo je impresivan uvid u majstorsko umeće umetnika koji je najčešće prikazivao dame (42 žene naspram 13 muškaraca), koji je bio zainteresovan za naučna dostignuća i na čijim se radovima uglavnom nalaze privatne odaje i kontemplativne scene, vibrantno osvetljene, tek sa naznakama upliva spoljašnjeg sveta, sa diskretnom simbolikom slika unutar slika.

Naš sagovornik studirao je istoriju umetnosti na univerzitetima u Kelnu, Ahenu i Utrehtu, bio je angažovan kao kustos u brojnim institucijama i predavač na različitim univerzitetima, a postavku je upotpunio naučnom konferencijom o Vermeru, koja se u muzeju Rajks održavala 28. i 29. marta. Autor je i dve knjige o Vermerovom stvaralaštvu, prva je „Žena u plavom koja čita pismo” (2013), a druga, naslovljena sa „Johannes Vermeer: Faith, Light and Reflection” izašla je iz štampe početkom ove godine. Bavio se i Rembrantom i Velaskezom…

Da li se ikada u istoriji muzeja Rajks desilo da su karte za neku izložbu planule odmah po otvaranju i da za nju vlada gotovo frenetično interesovanje?

Nikada do sada nismo imali ovakvu nezapamćenu situaciju da je već uoči otvaranja bilo kupljeno oko 100.000 karata. Ukupno smo prodali više od pola miliona ulaznica.

Odlučili ste da posetiocima pružite doživljaj nepomućen gužvom, na postavku se može ući samo u vreme naznačeno na karti. Da li se razmatra produženje trajanja izložbe?

Mogli smo da prodamo i milion karata bez ikakvog ograničenja, ali obilazak onda više ne bi bio užitak, posmatrati ove nevelike slike u gomili. Mnogi su pribegli tome da postanu prijatelji muzeja – oni imaju mogućnost da za oko pedesetak evra godišnje obilaze muzej i sve izložbe kada god žele. Pošto je u kratkom vremenskom roku stiglo iznimno mnogo zahteva za prijateljstvo morali smo privremeno da obustavimo tu praksu. Nažalost, nemoguće je produžiti izložbu jer su slike došle iz važnih svetskih institucija i svi ih željno očekuju nazad prema postignutom dogovoru. Produžili smo vreme tokom kojeg je određenim danima moguće posetiti izložbu i do 11 sati uveče, a svima koji nisu uspeli da nabave karte preporučujem onlajn turu „Closer to Johannes Vermeer”.

Najveća izložba Vermerovih dela prethodno je održana tokom 1995–96. prvo u Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu (21 slika), a potom u muzeju Maurichaus u Hagu (23 slike). Ovoga puta taj je broj prevaziđen. Kakav je bio vaš utisak kada ste svih 28 dela, nastalih između 1654. i 1674, videli u vašem prostoru?

Bio sam uzbuđen jer sam tek tada shvatio kako je on razmišljao. U Vašingtonu i Hagu su slike bile poređane hronološki, a mi smo se odlučili da akcenat stavimo na misaoni sklop po kojem je stvarao. Rasporedili smo slike tako da budu u grupama od po tri ili četiri i to tako da ih vezuje zajednička motivska nit. Uz adekvatnu boju zidova omogućili smo im da dišu, ali i da dođu do izražaja, svaka za sebe, ali i zajedno.

O mnogim umetnicima pisane su knjige i snimani filmovi, pa i o Vermeru. Nesumnjivo da je popularan, ali zbog čega privlači baš ovoliku pažnju?

To je dobro pitanje. Mislim da je ključ u savršenoj iluziji koju je uspeo da stvori tako da stojeći naspram njegovog dela imate utisak da ste deo tog njegovog sveta. Njegove slike su meditativne, introvertne i tihe, a način na koji ih je stvarao je zadivljujuć. Za razliku od Rembranta, kod kojeg postoji dramski efekat svetla i senke, kod Vermera je ono prirodno i nenametljivo. Pitate se, recimo, kako je moguće da je znao da toplo svetlo ima hladne senke, sve ono što se saznalo kasnije, tokom druge polovine 19. veka.

U izložbenom katalogu poseban deo posvećen je tome da najveći naručilac njegovih dela i kupac nije bio Piter van Rujven, već njegova supruga Marija de Knuit. Ovaj bračni par posedovao je 21 njegovu sliku. Šta je novo moglo da se čuje na simpozijumu?

Pronađena su dva nova, do sada nepoznata dokumenta o Vermeru. Jedan se tiče upravo Marije de Knuit i njene testamentarne zaostavštine u kojoj slikaru ostavlja izvesnu sumu novca posle smrti, a iz drugog smo saznali da se Vermer brinuo o finansijama svoje imućne tašte koja je posedovala zemlju u Holandiji. Činjenica da je žena bila najveći kupac možda je uticala i na to da su pripadnice lepšeg pola najzastupljenije na njegovim slikama, a bitna je posebno sada kada se mnogo ulaže truda u opravdano isticanje bitne uloge žena u istoriji.

Na konferenciji za medije 2022. direktor muzeja Rajks Tako Dibits (član izložbenog tima) govorio je o nalazima do kojih se došlo nakon istraživanja na „Mlekarici”. Ona su dala neke iznenađujuće informacije.

Ono što smo saznali ispitujući tehničko-tehnološki do sada ukupno 11 slika (još tri će biti podvrgnute dodatnoj analizi) u kontradikciji je sa dosadašnjim uverenjima o tome kako su nastajale njegove slike. Na primeru „Mlekarice”, koja se u našem muzeju čuva, može se reći da se ispod gornjeg sloja boje kriju obrisi skice urađeni u tamnocrno-braon boji, vrlo sveži i žustri. Vermer je i prilično dorađivao dela, predomišljao se tokom slikanja i to u kratkom roku od nedelju ili dve, a što smo zaključili po tome što je dosta elemenata nastalo tako što je mokrom bojom slikao preko mokre boje. Imajući u vidu da je prosečno slikao po dve slike godišnje, mislilo se da je na slikama radio bar nekoliko meseci, ali se pokazalo da to nije tačno. Slikao je tempom kao i drugi umetnici, ali je količinski slikao manje. Imao je jedan gospodski pristup slikarstvu, nije stvarao samo zarad novca.

U vašoj drugoj knjizi posvećenoj Vermeru bavili ste se hrišćanskim uticajima u njegovom stvaralaštvu, onim katoličkim u protestantskoj Holandiji…

Znali smo da je bio kršten kao protestant, da se oženio katolikinjom koja je imala pretke među Jezuitima i da je nakon venčanja 1653. počeo da slika dela sa religioznom, katoličkom tematikom. Nemamo potvrdu da se Vermer i krstio u katoličkoj crkvi, ali znamo da su mu sva deca (bilo ih je 14, možda postoji još jedno) krštena u skrivenoj Jezuitskoj crkvi odmah do zdanja u kome su živeli, u inače katoličkom kvartu. Neki njegovi sinovi imali su imena katoličkih svetaca kao što su Ignacio, Franjo… Proučavao sam i jezuitsku literaturu koja je puna optičkih instrumenata, a iznad svih kamere opskure (mračne komore). Dugo smo mislili da je Vermer koristio tu spravu da bi manipulisao svetlom i oštrinom onako kako jeste, ali nismo mogli da zaključimo gde je on pronašao podatke o njoj. Jezuitski spisi daju odgovor – u njima se pominje kamera opskura u izobilju, kao model putem kojeg božansko svetlo ulazi u našu dušu. Postoji i crtež jednog od sveštenika iz te crkve pored njihove kuće koji je mogao nastati samo uz pomoć kamere opskure. Autor je umro 1656. i to je upravo trenutak kada je Vermer počeo da prikazuje efekte kamere opskure na slikama, vrlo je moguće da ju je i posedovao. Tu je i inventar iz njegove kuće, imao je veliki prikaz raspeća, a pored toga i prikaz „Svete Veronike”. Nije svaka njegova slika ona na kojoj se nalazi božansko svetlo, niti je svaka ona na kojoj ima katoličkih referenci, ali ih ima, da pomenem samo „Ženu sa vagom”, gde je iza dame koja se bavi svojim nakitom prikazana slika Strašnog suda, ili slikovitu „Alegoriju katoličke vere”.

Neizostavno je i pitanje koliko još postoji njegovih dela za koja se ne zna, ili se ne zna gde su. Posao otežava i to što Vermer nije potpisao sve slike koje je uradio. Vaš kolega Rulofs sugerisao je da ukupno ima između 45 i 50 slika.

U Disijus dokumentima pominje se 21 slika, to su one iz kolekcije Pitera van Rujvena i Marije de Knuit, odnosno njihove kćerke i njenog supruga čija je to arhiva, i one su prodate 1696. Veliki deo njih je na našoj izložbi, ali sa te aukcije imamo tri dela koja nedostaju – još jedan prikaz „Male ulice”, slika na kojoj je ugledan gospodin koji pere ruke i jedan autoportret. Prema još nekim podacima postoje i „Tri Marije na Hristovom grobu”, a iz jednog popisa iz 18. veka imamo podatak za još jedno delo mitološke tematike – „Venera se žali Jupiteru na Psihu”. To je ukupno pet slika za koje svakako znamo da su postojale, ali ne može da se isključi da ih ima još iz njegovog ranog perioda koje nismo pronašli zavedene do sada. Bitno je pomenuti i da do sada nismo pronašli nijedan njegov crtež ili skicu, što jeste neobično, ali ne i jedinstveno, pošto ih nisu iza sebe ostavili još neki umetnici, recimo Karavađo. Možda negde u nekom zamku u Bugarskoj čuči neko delo. Ne bi me čudilo da izroni.