Вермер је имао господски приступ сликарству

Велика изложбa дела Јоханеса Вермера (Делфт, 1632 – 1675), јединствена по аури која је прати још од отварања 10. фебруара и која до 4. јуна траје у престижном амстердамском Рајкс музеју, свакако је круна овогодишње светске излагачке сезоне, па и деценије, ако не и неколико изложбених декада уназад. Уједно, биће то и круна каријере једног од њених кустоса, др Грегора Вебера. Поносан на оно што је заједно са колегом, кокуратором Питером Рулофсом и осталима из тима урадио, излажући нашем погледу минуциозно припремљену поставку једног од најомиљенијих светских сликара, он ће баш у јуну ове године отићи у пензију са места првог човека Одељења уметности овог музеја. И то нам најављује, уз осмех, у једном од ретких опсежних интервјуа које је дао за медије.

За поставку дела једног од најзначајнијих холандских барокних сликара из периода холандског Златног доба још од пре два месеца немогуће је купити карту. Коштале су 30 евра и све су распродате три дана након отварања, а како преноси „Artneos” неке су и препродаване на „Ибеју” за суму од чак 2.000 долара. Без улазнице може да је види још само неко од ретких смртника попут француског председника Емануела Макрона, који је то учинио прошлог викенда. У једном елегантном маниру пред јавност je изнето чак 28 од потврђених, а доступних 37 Вермерових слика (34 несумњиво потврђене, једино се за слику „Концерт”, украдену из Музеја Изабеле Стјуарт Гарднер у Бостону 1990, још не зна где је). Бисере чине три дела из Фрик колекције из Њујорка, која су напустила свој дом први пут после скоро једног века од оснивања Фрик музеја (1935) – „Господарица и служавка”, „Официр и девојка која се смеје” и „Прекинути час музичког”. Ту је и недавно рестаурирана „Девојка која чита писмо крај отвореног прозора” из Галерије слика старих мајстора из Дрездена и „Чаша вина” из Галерије слика у Берлину, као и иконичка слика „Девојка са бисерном минђушом” из музеја Маурицхаус у Хагу. Важно је истаћи и „Везиљу” из Лувра и дело „Жена са вагом” из Националне галерије уметности из Вашингтона. Уз радове које поседује музеј домаћин и остале позајмице ово је импресиван увид у мајсторско умеће уметника који је најчешће приказивао даме (42 жене наспрам 13 мушкараца), који је био заинтересован за научна достигнућа и на чијим се радовима углавном налазе приватне одаје и контемплативне сцене, вибрантно осветљене, тек са назнакама уплива спољашњег света, са дискретном симболиком слика унутар слика.

Наш саговорник студирао је историју уметности на универзитетима у Келну, Ахену и Утрехту, био је ангажован као кустос у бројним институцијама и предавач на различитим универзитетима, a поставку је употпунио научном конференцијом о Вермеру, која се у музеју Рајкс одржавала 28. и 29. марта. Аутор је и две књиге о Вермеровом стваралаштву, прва је „Жена у плавом која чита писмо” (2013), а друга, насловљена са „Johannes Vermeer: Faith, Light and Reflection” изашла је из штампе почетком ове године. Бавио се и Рембрантом и Веласкезом…

Да ли се икада у историји музеја Рајкс десило да су карте за неку изложбу плануле одмах по отварању и да за њу влада готово френетично интересовање?

Никада до сада нисмо имали овакву незапамћену ситуацију да је већ уочи отварања било купљено око 100.000 карата. Укупно смо продали више од пола милиона улазница.

Одлучили сте да посетиоцима пружите доживљај непомућен гужвом, на поставку се може ући само у време назначено на карти. Да ли се разматра продужење трајања изложбе?

Могли смо да продамо и милион карата без икаквог ограничења, али обилазак онда више не би био ужитак, посматрати ове невелике слике у гомили. Многи су прибегли томе да постану пријатељи музеја – они имају могућност да за око педесетак евра годишње обилазе музеј и све изложбе када год желе. Пошто је у кратком временском року стигло изнимно много захтева за пријатељство морали смо привремено да обуставимо ту праксу. Нажалост, немогуће је продужити изложбу јер су слике дошле из важних светских институција и сви их жељно очекују назад према постигнутом договору. Продужили смо време током којег је одређеним данима могуће посетити изложбу и до 11 сати увече, а свима који нису успели да набаве карте препоручујем онлајн туру „Closer to Johannes Vermeer”.

Највећа изложба Вермерових дела претходно је одржана током 1995–96. прво у Националној галерији уметности у Вашингтону (21 слика), а потом у музеју Маурицхаус у Хагу (23 слике). Овога пута тај је број превазиђен. Какав је био ваш утисак када сте свих 28 дела, насталих између 1654. и 1674, видели у вашем простору?

Био сам узбуђен јер сам тек тада схватио како је он размишљао. У Вашингтону и Хагу су слике биле поређане хронолошки, а ми смо се одлучили да акценат ставимо на мисаони склоп по којем је стварао. Распоредили смо слике тако да буду у групама од по три или четири и то тако да их везује заједничка мотивска нит. Уз адекватну боју зидова омогућили смо им да дишу, али и да дођу до изражаја, свака за себе, али и заједно.

О многим уметницима писане су књиге и снимани филмови, па и о Вермеру. Несумњиво да је популаран, али због чега привлачи баш оволику пажњу?

То је добро питање. Мислим да је кључ у савршеној илузији коју је успео да створи тако да стојећи наспрам његовог дела имате утисак да сте део тог његовог света. Његове слике су медитативне, интровертне и тихе, а начин на који их је стварао је задивљујућ. За разлику од Рембранта, код којег постоји драмски ефекат светла и сенке, код Вермера је оно природно и ненаметљиво. Питате се, рецимо, како је могуће да је знао да топло светло има хладне сенке, све оно што се сазнало касније, током друге половине 19. века.

У изложбеном каталогу посебан део посвећен је томе да највећи наручилац његових дела и купац није био Питер ван Рујвен, већ његова супруга Марија де Кнуит. Овај брачни пар поседовао је 21 његову слику. Шта је ново могло да се чује на симпозијуму?

Пронађена су два нова, до сада непозната документа о Вермеру. Један се тиче управо Марије де Кнуит и њене тестаментарне заоставштине у којој сликару оставља извесну суму новца после смрти, а из другог смо сазнали да се Вермер бринуо о финансијама своје имућне таште која је поседовала земљу у Холандији. Чињеница да је жена била највећи купац можда је утицала и на то да су припаднице лепшег пола најзаступљеније на његовим сликама, а битна је посебно сада када се много улаже труда у оправдано истицање битне улоге жена у историји.

На конференцији за медије 2022. директор музеја Рајкс Тако Дибитс (члан изложбеног тима) говорио је о налазима до којих се дошло након истраживања на „Млекарици”. Она су дала неке изненађујуће информације.

Оно што смо сазнали испитујући техничко-технолошки до сада укупно 11 слика (још три ће бити подвргнуте додатној анализи) у контрадикцији је са досадашњим уверењима о томе како су настајале његове слике. На примеру „Млекарице”, која се у нашем музеју чува, може се рећи да се испод горњег слоја боје крију обриси скице урађени у тамноцрно-браон боји, врло свежи и жустри. Вермер је и прилично дорађивао дела, предомишљао се током сликања и то у кратком року од недељу или две, а што смо закључили по томе што је доста елемената настало тако што је мокром бојом сликао преко мокре боје. Имајући у виду да је просечно сликао по две слике годишње, мислило се да је на сликама радио бар неколико месеци, али се показало да то није тачно. Сликао је темпом као и други уметници, али је количински сликао мање. Имао је један господски приступ сликарству, није стварао само зарад новца.

У вашој другој књизи посвећеној Вермеру бавили сте се хришћанским утицајима у његовом стваралаштву, оним католичким у протестантској Холандији…

Знали смо да је био крштен као протестант, да се оженио католикињом која је имала претке међу Језуитима и да је након венчања 1653. почео да слика дела са религиозном, католичком тематиком. Немамо потврду да се Вермер и крстио у католичкој цркви, али знамо да су му сва деца (било их је 14, можда постоји још једно) крштена у скривеној Језуитској цркви одмах до здања у коме су живели, у иначе католичком кварту. Неки његови синови имали су имена католичких светаца као што су Игнацио, Фрањо… Проучавао сам и језуитску литературу која је пуна оптичких инструмената, а изнад свих камере опскуре (мрачне коморе). Дуго смо мислили да је Вермер користио ту справу да би манипулисао светлом и оштрином онако како јесте, али нисмо могли да закључимо где је он пронашао податке о њој. Језуитски списи дају одговор – у њима се помиње камера опскура у изобиљу, као модел путем којег божанско светло улази у нашу душу. Постоји и цртеж једног од свештеника из те цркве поред њихове куће који је могао настати само уз помоћ камере опскуре. Аутор је умро 1656. и то је управо тренутак када је Вермер почео да приказује ефекте камере опскуре на сликама, врло је могуће да ју је и поседовао. Ту је и инвентар из његове куће, имао је велики приказ распећа, а поред тога и приказ „Свете Веронике”. Није свака његова слика она на којој се налази божанско светло, нити је свака она на којој има католичких референци, али их има, да поменем само „Жену са вагом”, где је иза даме која се бави својим накитом приказана слика Страшног суда, или сликовиту „Алегорију католичке вере”.

Неизоставно је и питање колико још постоји његових дела за која се не зна, или се не зна где су. Посао отежава и то што Вермер није потписао све слике које је урадио. Ваш колега Рулофс сугерисао је да укупно има између 45 и 50 слика.

У Дисијус документима помиње се 21 слика, то су оне из колекције Питера ван Рујвена и Марије де Кнуит, односно њихове кћерке и њеног супруга чија је то архива, и оне су продате 1696. Велики део њих је на нашој изложби, али са те аукције имамо три дела која недостају – још један приказ „Мале улице”, слика на којој је угледан господин који пере руке и један аутопортрет. Према још неким подацима постоје и „Три Марије на Христовом гробу”, а из једног пописа из 18. века имамо податак за још једно дело митолошке тематике – „Венера се жали Јупитеру на Психу”. То је укупно пет слика за које свакако знамо да су постојале, али не може да се искључи да их има још из његовог раног периода које нисмо пронашли заведене до сада. Битно је поменути и да до сада нисмо пронашли ниједан његов цртеж или скицу, што јесте необично, али не и јединствено, пошто их нису иза себе оставили још неки уметници, рецимо Каравађо. Можда негде у неком замку у Бугарској чучи неко дело. Не би ме чудило да изрони.