Otvaranje Balkana

Nedavno sam posetio vodoprivredno preduzeće „Srbija vode” u Negotinu, gde sam razgovarao sa zaposlenima. Prijatno sam se iznenadio kada sam od njih čuo koliko su uradili na uređenju Negotinske nizije. Godinama se pokušavalo, a oni su uspeli da stave pod kontrolu režim vlaženja zemljišta. Naime, za kratko vreme voda se odvodi sa površine, a u sušnom periodu kroz povraćaj vode kanalima kapilarno se penje do korenovog sistema biljaka. Problem navodnjavanja nizije rešen je na najpovoljniji način, tako što je voda iz Dunava dignuta na kotu koja dominira nizijom, odakle se prirodnim pritiskom koristi za natapanje zemljišta – ili zalivanjem veštačkom kišom (rasprskivačima).

Negotinska nizija ima povoljne uslove za poljoprivrednu proizvodnju, koji su naročito došli do izražaja posle ovih radova. Ovo je primer za ugled kako radi jedno državno preduzeće.

Želim da iznesem i zapažanje o, malo je reći dobroj, već o pametnoj privatizaciji IHP „Prahovo”. IHP je u periodu od 1991. do 2005. godine doživeo krah, a ovakvo stanje odrazilo se i na život ljudi u Negotinu. Jedna firma iz Šapca kupila ga je 2012. godine i od posrnulog IHP-a stvorila preduzeće za ugled, koje sada ima skoro 1.000 radnika.

Industrija hemijskih proizvoda u Prahovu nudi velike mogućnosti. Tehnologija i geografski položaj povoljni su za dobijanje industrije svetskog značaja. Fosfor je izvor života, a visokokoncentrovana mineralna đubriva utiču na dobijanje visokih, stabilnih i kvalitetnih poljoprivrednih proizvoda. Zbog ovakvog značaja i velikih mogućnosti bilo bi korisno kad bi država uložila sredstva u otvaranje instituta za razvoj neorganske bazne hemije.

Veliki značaj ovoj industriji daje i luka Prahovo, koja se nalazi na 861 kilometar od ušća Dunava u Crno more. Ova luka, koja može da primi morsko-rečne brodove, uvek bi bila organizaciona celina hemijske kompanije, kako bi niža cena transporta sirovina uticala na krajnju cenu finalnih proizvoda.

Uzvodno od Prahova nalaze se potopljeni brodovi, koje bi trebalo da ukloni ona država čiji su brodovi, a to je Nemačka.

Osamdesetih godina prošlog veka delegacija, u čijem sastavu sam bio i ja, obišla je luku Bar. Cilj je bio da se u neposrednoj blizini podigne pakirnica mineralnih đubriva, koja bi se u rinfuzu, odnosno rasutom stanju, dovozila iz IHP-a. Posle našeg obilaska prevladalo je mišljenje da luka Bar nije pogodna za to. Smatram da bi bilo korisno da se izabere neka luka u Albaniji, odakle bi se mineralnim đubrivom snabdevali poljoprivrednici od Grčke do Dalmacije. Ova područja intenzivno uzgajaju poljoprivredne kulture (voće, vinova loza, povrće) za čiju se proizvodnju koriste mineralna đubriva s naglašenim sadržajem fosfora. Ovim aktivnostima naša hemijska kompanija svrstala bi se među značajne učesnike inicijative „Otvoreni Balkan”.

A državi bi se svaki dinar uložen u finansiranje ove industrije višestruko vratio, i to za kratko vreme. Ulaganje države u Negotinsku Krajinu bilo bi korisno jer bi se neki ljudi vratili iz inostranstva u ovaj kraj i, što je još važnije, mladi ljudi bi ostali u Negotinu.

Negotin ima bogatu istoriju i značajne ljude koji su dobar uzor, ali, kao što je rekao naš nobelovac Andrić: Šta nam vrede i najbolji uzori iz prošlosti, ako pomoću njih ne idemo dalje od njih u traženju i stvaranju? Ni oni ne bi zaslužili da budu uzori da nisu otišli korak dalje od svojih uzora.

Dr Živojin Rajković,
penzioner, Negotin