Отварање Балкана

Недавно сам посетио водопривредно предузеће „Србија воде” у Неготину, где сам разговарао са запосленима. Пријатно сам се изненадио када сам од њих чуо колико су урадили на уређењу Неготинске низије. Годинама се покушавало, а они су успели да ставе под контролу режим влажења земљишта. Наиме, за кратко време вода се одводи са површине, а у сушном периоду кроз повраћај воде каналима капиларно се пење до кореновог система биљака. Проблем наводњавања низије решен је на најповољнији начин, тако што је вода из Дунава дигнута на коту која доминира низијом, одакле се природним притиском користи за натапање земљишта – или заливањем вештачком кишом (распрскивачима).

Неготинска низија има повољне услове за пољопривредну производњу, који су нарочито дошли до изражаја после ових радова. Ово је пример за углед како ради једно државно предузеће.

Желим да изнесем и запажање о, мало је рећи доброј, већ о паметној приватизацији ИХП „Прахово”. ИХП је у периоду од 1991. до 2005. године доживео крах, а овакво стање одразило се и на живот људи у Неготину. Једна фирма из Шапца купила га је 2012. године и од посрнулог ИХП-а створила предузеће за углед, које сада има скоро 1.000 радника.

Индустрија хемијских производа у Прахову нуди велике могућности. Технологија и географски положај повољни су за добијање индустрије светског значаја. Фосфор је извор живота, а висококонцентрована минерална ђубрива утичу на добијање високих, стабилних и квалитетних пољопривредних производа. Због оваквог значаја и великих могућности било би корисно кад би држава уложила средства у отварање института за развој неорганске базне хемије.

Велики значај овој индустрији даје и лука Прахово, која се налази на 861 километар од ушћа Дунава у Црно море. Ова лука, која може да прими морско-речне бродове, увек би била организациона целина хемијске компаније, како би нижа цена транспорта сировина утицала на крајњу цену финалних производа.

Узводно од Прахова налазе се потопљени бродови, које би требало да уклони она држава чији су бродови, а то је Немачка.

Осамдесетих година прошлог века делегација, у чијем саставу сам био и ја, обишла је луку Бар. Циљ је био да се у непосредној близини подигне пакирница минералних ђубрива, која би се у ринфузу, односно расутом стању, довозила из ИХП-а. После нашег обиласка превладало је мишљење да лука Бар није погодна за то. Сматрам да би било корисно да се изабере нека лука у Албанији, одакле би се минералним ђубривом снабдевали пољопривредници од Грчке до Далмације. Ова подручја интензивно узгајају пољопривредне културе (воће, винова лоза, поврће) за чију се производњу користе минерална ђубрива с наглашеним садржајем фосфора. Овим активностима наша хемијска компанија сврстала би се међу значајне учеснике иницијативе „Отворени Балкан”.

А држави би се сваки динар уложен у финансирање ове индустрије вишеструко вратио, и то за кратко време. Улагање државе у Неготинску Крајину било би корисно јер би се неки људи вратили из иностранства у овај крај и, што је још важније, млади људи би остали у Неготину.

Неготин има богату историју и значајне људе који су добар узор, али, као што је рекао наш нобеловац Андрић: Шта нам вреде и најбољи узори из прошлости, ако помоћу њих не идемо даље од њих у тражењу и стварању? Ни они не би заслужили да буду узори да нису отишли корак даље од својих узора.

Др Живојин Рајковић,
пензионер, Неготин