Vinča – utopija koja se desila (2)

Vinča je kao veliko naselje na raskrsnici strateških puteva imala pristup važnim sirovinama. Najvažnija sirovina u to doba je bilo vulkansko staklo od kojeg se izrađivalo oštro sečivo. A nalazišta vulkanskog stakla bila su na samo tri mesta u Evropi – na Siciliji, Melosu u Grčkoj i Karpatima. Preduzimljivi neolitski Vinčanci odlazili su, dolinom Tise i Tamiša, do Karpata i donosili ga u velikoj količini.

– Ova sirovina svima je bila životno važna – priča kustos Dragan Janković. – Drugi trgovci nisu išli na Karpate već su dolazili u Vinču.

Zato je Vinča bila hiljadu godina jedan od najvažnijih centara Evrope, pa i centar jedne civilizacije. Ono što je, zaista, nesumnjivo jeste da je evropski neolit dostigao zenit u vinčanskoj kulturi.

Po mnogima, ona je – kompaktna i homogena na tako velikom prostoru – prva ozbiljna evropska civilizacija. A ispostavilo se i to da su nosioci vinčanske civilizacije prvi u svetu topili bakar, što celoj toj civilizaciji daje još veći značaj. Bakar je u neolitu bio redak, skup. Od njega  se, uglavnom, pravio nakit. Bakar u neolitu, inače, još uvek nije promenio način života.

– Pojava ove važne sirovine ne znači pojavu bakarnog doba! – veli kustos. – Bakar je bio Vinčancima važan za trgovinu, posmatrali su ga kao trgovci. Međutim, zahvaljujući trgovini to njihovo znanje došlo je do drugih, okolnih kultura i civilizacija. Te okolne zajednice su posmatrale bakar drugačijim očima od Vinčanca. Ne kao trgovci nego kao tehnolozi. Shvatali su da ne moraju da budu tako vešti, vični kao što su bili neolitski Vinčanci. Shvatili su da mogu livenjem bakra u kalupe praviti masovnu proizvodnju oruđa a kasnije i oružja. Upravo ti koji su shvatili suštinu bakra počeli su, ne časeći časa, da se pokreću u potrazi za prostorima gde se nalaze rudnici. Ovo pokretanje proizvodi jednu veliku i dugotrajnu krizu.

U tom smutnom vremenu Vinčanci se nisu snašli, jer svoju moć nisu gradili na ratovanju, već na trgovini i znanju. Novi vrednosni sistem, nametnut nasiljem i ratovima, dovodi do dramatičnih promena. Nosioci vinčanske kulture nisu mogli da prihvate nešto što je apsolutno negiralo njih same. Te se oni kao civilizacija gase. Dolazi novo vreme, dolazi seoba naroda, borba oko kontrole resursa (a ne manjka). S Vinčancima se završava neolit i taj idiličan period u istoriji ljudske civilizacije kada su svi živeli od svog rada. Nažalost, posle njih, dolazi jedno novo vreme kada mnogi žive na račun tuđeg rada. I ono traje do danas. Neolićani su živeli u vremenu bez rata, dominacije i od svog rada. Zar to nije naš ideal? Zar to nije naš današnji san? Oni su odživeli naš san.

Savremenom čoveku kad kažete da je moguć život bez rata i dominacije, on odmah pomisli da je to utopija. Međutim, ako je jednom nešto postojalo, a postojalo je u neolitu, onda zaista ima nade i za nas!

Zar ne?! Rimski pesnik Ovidije nazvao je to vreme „zlatnim vekom ljudskog roda“. Čak je u antičko doba, dakle, hiljadama godina posle, postojala svest da je nekada davno bilo neko vreme kada ljudi nisu ratovali.