Vreme nepotrebno bogatih

Kao dečak sam u gimnaziji nosio crni kaputić, a za fizičko oblačio „borovo” patike kako uniformisanost ne bi otkrivala socijalne razlike koje ni socijalizam nije mogao da ukine. Nismo svi isti. Individue su različite koliko i društva.

Nagledao sam se toga u životu i dobro se snalazio u svetu sirotinje. Valjda zato što imam stomak koji vari ono što mnogi ne mogu: scene smrti, razaranja, miris mešavine znoja i mokraće nepomičnih tela koja leže na prostirkama od rogozine, bazd lokvi ustajale vode u senci potleuša koji štipa za nos.

Od kairskih predgrađa preko periferije Karačija do unutrašnjosti Sudana i sela između Gane i Togoa... Ni sam ne znam u koliko sam izbegličkih logora bio. Od onih kampućijskih duž granice sa Tajlandom, preko avganistanskih i pakistanskih zbegova, bejrutskih kampova ili Džabalije u pojasu Gaze koja je i sama čitav jedan veliki logor, etiopskih kolona gladi, logora duž jordanske granice sa Irakom.

Voleo sam zaljućeni metež starog Delhija i njegovog bazara Čandri Čok čija je zbirka konfuznih fizionomija, mirisa i zvukova otporna na vreme. Indija je učinila mnogo da razbije stereotipove po kojima svi putuju na slonovima izlokanim drumovima duž kojih sede jurodivi mistici i ukrotitelji kobri, a svi govore poput Apua iz čuvene serije „Simpsonovi”.

Dramatični kontrasti ostali su neizmenjeni. Ekonomsko čudo zaobišlo je sirotinju, a glad je najružniji trag na licu haj-tek buma. Nigde se kontrasti ne vide više nego u Mumbaju, mravinjaku od 20 miliona ljudi. U gradu za koji tvrde da po kvadratnom kilometru ima više milijardera nego Menhetn, bogatstvo je razmetljivo, bahato, surovo i nadmeno. Siromaštvo je kužno, bolno, prljavo, tragično. Gnjile prizemne kolibe sklepane kombinacijom kartona, metala i dasaka, prekrivene talasastim limom ofarbanim kao po direktivi u plavo.

Svete krave lagano tresu usahlim vimenima špartajući kao sveci trgovima, ulicama i prolazima. Baš kako je pisao Miroslav Krleža: „Gde ljudi spavaju na smeću, a deca umiru kao pacovi. Gde se više krepava nego živi u ljudskom smislu”.

S druge strane rezidencija od 27 spratova i 37.000 metara kvadratnih indijskog milijardera Mukeša Ambanija. Tri heliodroma, garaža za 168 automobila, devet brzih liftova, balska sala, pozorište sa 50 sedišta, bazeni, spa, hram, vodopad između dva sprata, zoološki vrt... U „Antilija hausu” žive Ambani, njegova supruga, dvoje dece i tašta.

Po okolini, u udžericama, među psima lutalicama, obitavaju porodice 600 kuvara, kelnera, šofera, baštovana, sobarica, pralja i „aja” – žena čiji je jedini posao da bdiju da se deca noću ne otkrivaju.

Ambaniju se život osmehnuo. Milioni drugih ovozemaljski život provode čekajući neku bolju karmu onog sveta. Rano ujutru izlaze u parkove na zajedničku joga terapiju – smehom. Lekoviti smeh kao vežba duhovnosti.

Pokazivanje bogatstva na Istoku je neutoljiva potreba onih koji ga imaju. Šeici iz Zaliva, čiji su prvi preci vodili kamile ili ronili bisere na dah, svoje bogatstvo stečeno na petrodolarima razmetljivo plasiraju u kupovine basnoslovno skupih kuća po londonskom Najstbridžu ili po Azurnoj obali.

Kalifa bin Zajed al Nahjan, emir od Abu Dabija, u Londonu drži imperiju ekskluzivnih nekretnina koja se ceni na više od 5,5 milijardi funti. Ima veće posede od britanskog monarha. Kada saudijski kralj krene na odmor na jug Francuske da bi uživao iz „sobe sa pogledom” čuvene vile Šato de l’Orizon, dva aviona dovedu ešalone posluge i obezbeđenja.

Simptomi ludila se uvećavaju do granica grotesknog. Zar nije degutantno da neki saudijski milijarder plati 2,4 miliona evra za VIP ulaznicu kako bi ovog januara gledao revijalnu fudbalsku utakmicu, poslednji meč na kojem su se kao rivali na terenu pojavili Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo?

Dok kod kuće stvaraju nove mužike, ruski oligarsi svojim megajahtama dužim od 150 metara pokazuju da ne žele da šeicima prepuste prvo mesto egzibicije rasipništva. Imućni Rusi su posebna priča raskalašnosti. Ništa ne čudi. Posle sedam decenija komunizma vratili su se tamo gde su bili pre boljševičke revolucije. Sankt Peterburg je 1917. imao više „rols-rojseva” nego London, a količine ispijenog šampanjca zasenjivale su dvorove Pariza ili Beča.

Prizore socijalnog raskola prepoznajem i u svojoj zemlji, u stvarnoj ali i lažnoj varijanti. Jedni flaše vina ne trepnuvši plate hiljade evra. Dok u Srbiji u apsolutnom siromaštvu živi oko 80.000 ljudi a na pragu rizika od siromaštva oko 2,5 miliona, drugi pokušavaju sa opscenom.

Količina„roleks” satova po glavi stanovnika Beograda je otužna kamuflaža. Nose ih oni kojima to nikako ne pripada po novcu kojim raspolažu. Ako već ne može original, dajte lažni „patek filip”, „gučijevu” tašnu ili „la kost” majicu. Kinezi su se obogatili na „fejkovima” koji su iskaz nezasitih apetita da neki ljudi budu ono što nisu, da imaju ono što im ne pripada, da se lažno predstavljaju, da postanu socijalne varalice.

Moguće da je Indija primer najvidljivijeg sukoba raskalašne egzibicije bogatstva i stajaće vojske siromaštva, ali svet se oduvek delio na bogate i siromašne. Duga je lista ekonomista i filozofa koji su se vekovima bavili preraspodelom bogatstva.

Sve religije i razni politički sistemi izgrađeni su oko ideje jednakosti i deljenja, ali raslojavanje postaje dramatično. U trećoj deceniji 21. veka prvi put ekstremno bogatstvo i ekstremno siromaštvo rastu istovremeno.

Pohlepni juriš za profitom ruši sve pred sobom. Prosečni Amerikanac ima imovinu u vrednosti od 120.000 dolara, dok je Džef Bezos, osnivač „Amazona”, težak milion i po puta više.

Osiromašuje srednja klasa Zapada koja moguće nije garant, ali jeste temelj liberalne demokratije, najsnažniji amortizer stabilnosti društva. Danas se na svakog novog milijardera stotine miliona ljudi iz relativne udobnosti srednje klase približi granici siromaštva. Svetska banka procenjuje da smo svedoci najvećeg porasta globalne nejednakosti i siromaštva od Drugog svetskog rata.

Ljudi se pitaju da li je kapitalizam fer ili samo favorizuje elite, ali multinacionalne kompanije, koje znaju intimne detalje naših privatnih života, trude se da zamagle istine o masovnom osiromašenju.

Kovid-19 je, poput postrojenja u Cernu, ubrzao raslojavanje. Vreme akutne pandemije bilo je raj za američke milijardere: za dve godine od januara 2020. su svojim računima pridodali 1.200 milijardi dolara. Tokom prve godine rata u Ukrajini, ruski oligarsi su svoje bogatstvo uvećali za 159 milijardi dolara.

Zar neki ljudi nisu postali nepotrebno bogati, pitaju sledbenici teorije ekonomskog limitarizma, koncepta koji, za razliku od uravnilovke socijalizma, ne odbacuje akumulaciju bogatstva i privatnu svojinu. Samo tvrde da je imati mnogo ponekad i previše. Socijalne razlike dostižu takve razmere da stabilnosti sveta prete koliko i klimatske promene. Srećan vam 1. maj!