Време непотребно богатих

Као дечак сам у гимназији носио црни капутић, а за физичко облачио „борово” патике како униформисаност не би откривала социјалне разлике које ни социјализам није могао да укине. Нисмо сви исти. Индивидуе су различите колико и друштва.

Нагледао сам се тога у животу и добро се сналазио у свету сиротиње. Ваљда зато што имам стомак који вари оно што многи не могу: сцене смрти, разарања, мирис мешавине зноја и мокраће непомичних тела која леже на простиркама од рогозине, базд локви устајале воде у сенци потлеуша који штипа за нос.

Од каирских предграђа преко периферије Карачија до унутрашњости Судана и села између Гане и Тогоа... Ни сам не знам у колико сам избегличких логора био. Од оних кампућијских дуж границе са Тајландом, преко авганистанских и пакистанских збегова, бејрутских кампова или Џабалије у појасу Газе која је и сама читав један велики логор, етиопских колона глади, логора дуж јорданске границе са Ираком.

Волео сам заљућени метеж старог Делхија и његовог базара Чандри Чок чија је збирка конфузних физиономија, мириса и звукова отпорна на време. Индија је учинила много да разбије стереотипове по којима сви путују на слоновима излоканим друмовима дуж којих седе јуродиви мистици и укротитељи кобри, а сви говоре попут Апуа из чувене серије „Симпсонови”.

Драматични контрасти остали су неизмењени. Економско чудо заобишло је сиротињу, а глад је најружнији траг на лицу хај-тек бума. Нигде се контрасти не виде више него у Мумбају, мравињаку од 20 милиона људи. У граду за који тврде да по квадратном километру има више милијардера него Менхетн, богатство је разметљиво, бахато, сурово и надмено. Сиромаштво је кужно, болно, прљаво, трагично. Гњиле приземне колибе склепане комбинацијом картона, метала и дасака, прекривене таласастим лимом офарбаним као по директиви у плаво.

Свете краве лагано тресу усахлим вименима шпартајући као свеци трговима, улицама и пролазима. Баш како је писао Мирослав Крлежа: „Где људи спавају на смећу, а деца умиру као пацови. Где се више крепава него живи у људском смислу”.

С друге стране резиденција од 27 спратова и 37.000 метара квадратних индијског милијардера Мукеша Амбанија. Три хелиодрома, гаража за 168 аутомобила, девет брзих лифтова, балска сала, позориште са 50 седишта, базени, спа, храм, водопад између два спрата, зоолошки врт... У „Антилија хаусу” живе Амбани, његова супруга, двоје деце и ташта.

По околини, у уџерицама, међу псима луталицама, обитавају породице 600 кувара, келнера, шофера, баштована, собарица, праља и „аја” – жена чији је једини посао да бдију да се деца ноћу не откривају.

Амбанију се живот осмехнуо. Милиони других овоземаљски живот проводе чекајући неку бољу карму оног света. Рано ујутру излазе у паркове на заједничку јога терапију – смехом. Лековити смех као вежба духовности.

Показивање богатства на Истоку је неутољива потреба оних који га имају. Шеици из Залива, чији су први преци водили камиле или ронили бисере на дах, своје богатство стечено на петродоларима разметљиво пласирају у куповине баснословно скупих кућа по лондонском Најстбриџу или по Азурној обали.

Калифа бин Зајед ал Нахјан, емир од Абу Дабија, у Лондону држи империју ексклузивних некретнина која се цени на више од 5,5 милијарди фунти. Има веће поседе од британског монарха. Када саудијски краљ крене на одмор на југ Француске да би уживао из „собе са погледом” чувене виле Шато де л’Оризон, два авиона доведу ешалоне послуге и обезбеђења.

Симптоми лудила се увећавају до граница гротескног. Зар није дегутантно да неки саудијски милијардер плати 2,4 милиона евра за ВИП улазницу како би овог јануара гледао ревијалну фудбалску утакмицу, последњи меч на којем су се као ривали на терену појавили Лионел Меси и Кристијано Роналдо?

Док код куће стварају нове мужике, руски олигарси својим мегајахтама дужим од 150 метара показују да не желе да шеицима препусте прво место егзибиције расипништва. Имућни Руси су посебна прича раскалашности. Ништа не чуди. После седам деценија комунизма вратили су се тамо где су били пре бољшевичке револуције. Санкт Петербург је 1917. имао више „ролс-ројсева” него Лондон, а количине испијеног шампањца засењивале су дворове Париза или Беча.

Призоре социјалног раскола препознајем и у својој земљи, у стварној али и лажној варијанти. Једни флаше вина не трепнувши плате хиљаде евра. Док у Србији у апсолутном сиромаштву живи око 80.000 људи а на прагу ризика од сиромаштва око 2,5 милиона, други покушавају са опсценом.

Количина„ролекс” сатова по глави становника Београда је отужна камуфлажа. Носе их они којима то никако не припада по новцу којим располажу. Ако већ не може оригинал, дајте лажни „патек филип”, „гучијеву” ташну или „ла кост” мајицу. Кинези су се обогатили на „фејковима” који су исказ незаситих апетита да неки људи буду оно што нису, да имају оно што им не припада, да се лажно представљају, да постану социјалне варалице.

Могуће да је Индија пример највидљивијег сукоба раскалашне егзибиције богатства и стајаће војске сиромаштва, али свет се одувек делио на богате и сиромашне. Дуга је листа економиста и филозофа који су се вековима бавили прерасподелом богатства.

Све религије и разни политички системи изграђени су око идеје једнакости и дељења, али раслојавање постаје драматично. У трећој деценији 21. века први пут екстремно богатство и екстремно сиромаштво расту истовремено.

Похлепни јуриш за профитом руши све пред собом. Просечни Американац има имовину у вредности од 120.000 долара, док је Џеф Безос, оснивач „Амазона”, тежак милион и по пута више.

Осиромашује средња класа Запада која могуће није гарант, али јесте темељ либералне демократије, најснажнији амортизер стабилности друштва. Данас се на сваког новог милијардера стотине милиона људи из релативне удобности средње класе приближи граници сиромаштва. Светска банка процењује да смо сведоци највећег пораста глобалне неједнакости и сиромаштва од Другог светског рата.

Људи се питају да ли је капитализам фер или само фаворизује елите, али мултинационалне компаније, које знају интимне детаље наших приватних живота, труде се да замагле истине о масовном осиромашењу.

Ковид-19 је, попут постројења у Церну, убрзао раслојавање. Време акутне пандемије било је рај за америчке милијардере: за две године од јануара 2020. су својим рачунима придодали 1.200 милијарди долара. Током прве године рата у Украјини, руски олигарси су своје богатство увећали за 159 милијарди долара.

Зар неки људи нису постали непотребно богати, питају следбеници теорије економског лимитаризма, концепта који, за разлику од уравниловке социјализма, не одбацује акумулацију богатства и приватну својину. Само тврде да је имати много понекад и превише. Социјалне разлике достижу такве размере да стабилности света прете колико и климатске промене. Срећан вам 1. мај!