Stvarna i prosečna plata

Malo, malo pa nas sa „nadležnog mesta” obaveste kolika je prosečna plata u Republici Srbiji, za prethodni ili neki drugi mesec. Zvuči to bombastično, valjda da se pokaže kako mi ubrzano napredujemo i kako nam plate vrtoglavo rastu. One u principu i rastu, ali niko se ne bavi vrednošću te plate, odnosno šta se za nju može kupiti i koliko ljudi prima tu prosečnu platu. Pročitao sam računicu da smo mi „uspeli čak i evro da devalvirano”. Naime, neko je izračunao koliko smo crnog luka mogli da kupimo za platu pre nekoliko godina, ako se ona pretvori u evre, a koliko danas. Kurs dinara, u odnosu na evro, neznatno se promenio u poslednjih nekoliko godina, a cena crnog luka je skočila pet puta. Ni s drugim namirnicama nije mnogo bolja slika.

Revolt građana izaziva i sam pojam „prosečna plata”. Kako smo saznali, ona po najnovijoj računici iznosi 84.227 dinara. Kada su radnici nekih preduzeća za to čuli, tražili su da im se ta prosečna plata i isplaćuje. Međutim, stvarnost je drugačija. Iz sredstava informisanja saznajemo da „većina ne prima ni 60.000”, dok čak 400.000 radnika prima minimalac. Ako i to primi, jer pročitah opet da mnogi ni to ne primaju, iako je minimalac zakonska obaveza.

Ljudi se s razlogom pitaju: kako se taj prosek izračunava (zašto, čemu služi, kome?) i ko prima te astronomske plate koje „navlače” prosek na više od 80.000 ako više od polovine zaposlenih ne prima ni 60.000 dinara, a 400.000 prima minimalac. To hvalisanje tom prosečnom platom liči mi na uvredu, jer je većina nikada ne primi. Znate već sigurno onu priču o kupusu i mesu. Mnogo bi poštenije bilo da se, na primer, objavi koliko njih prima platu od 400.000, koliko 200.000, koliko 50.000 dinara, koliko minimalac, a koliko – ništa. Može i neka druga varijanta, ali da se vidi kako mi to stvarno živimo, koliko je bogataša, koliko nas preživljava, koliko gladuje, jer većina s tim prosekom – nema ništa.

Nema potreba da ovde pišem o velikim socijalnim razlikama kod nas, između onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem i onih koji plivaju u bogatstvu, jer se to vidi i o tome se svakodnevno govori. Nije tajna da najmanje primaju baš oni koji „rade”, tj. radnici-proizvođači, koji stvaraju dohodak. A opet, ako uđete u kancelarije društvenih preduzeća, tu nema mesta da se spusti nijedna (nova) stolica. Sve je popunjeno.

Ljubomir Šuljagić,
profesor u penziji