Стварна и просечна плата

Мало, мало па нас са „надлежног места” обавесте колика је просечна плата у Републици Србији, за претходни или неки други месец. Звучи то бомбастично, ваљда да се покаже како ми убрзано напредујемо и како нам плате вртоглаво расту. Оне у принципу и расту, али нико се не бави вредношћу те плате, односно шта се за њу може купити и колико људи прима ту просечну плату. Прочитао сам рачуницу да смо ми „успели чак и евро да девалвирано”. Наиме, неко је израчунао колико смо црног лука могли да купимо за плату пре неколико година, ако се она претвори у евре, а колико данас. Курс динара, у односу на евро, незнатно се променио у последњих неколико година, а цена црног лука је скочила пет пута. Ни с другим намирницама није много боља слика.

Револт грађана изазива и сам појам „просечна плата”. Како смо сазнали, она по најновијој рачуници износи 84.227 динара. Када су радници неких предузећа за то чули, тражили су да им се та просечна плата и исплаћује. Међутим, стварност је другачија. Из средстава информисања сазнајемо да „већина не прима ни 60.000”, док чак 400.000 радника прима минималац. Ако и то прими, јер прочитах опет да многи ни то не примају, иако је минималац законска обавеза.

Људи се с разлогом питају: како се тај просек израчунава (зашто, чему служи, коме?) и ко прима те астрономске плате које „навлаче” просек на више од 80.000 ако више од половине запослених не прима ни 60.000 динара, а 400.000 прима минималац. То хвалисање том просечном платом личи ми на увреду, јер је већина никада не прими. Знате већ сигурно ону причу о купусу и месу. Много би поштеније било да се, на пример, објави колико њих прима плату од 400.000, колико 200.000, колико 50.000 динара, колико минималац, а колико – ништа. Може и нека друга варијанта, али да се види како ми то стварно живимо, колико је богаташа, колико нас преживљава, колико гладује, јер већина с тим просеком – нема ништа.

Нема потреба да овде пишем о великим социјалним разликама код нас, између оних који једва састављају крај с крајем и оних који пливају у богатству, јер се то види и о томе се свакодневно говори. Није тајна да најмање примају баш они који „раде”, тј. радници-произвођачи, који стварају доходак. А опет, ако уђете у канцеларије друштвених предузећа, ту нема места да се спусти ниједна (нова) столица. Све је попуњено.

Љубомир Шуљагић,
професор у пензији