Scenska igra o majci i sinu

„Pupin – poslednji san” verodostojan je naslov naše predstave. Mihailo Pupin, u dubokoj starosti, noć pred smrt, doziva svoju mrtvu majku, ali i svoje detinjstvo u Idvoru, svoju mladost, svoj trnovit, ali uspešan put kroz život, veru i nauku. On je preko Pančeva, Praga, Kolumbije, Kembridža i Berlina osvojio vrhove sveta. Ali i u životu, a pogotovo u predsmrtnom snu, sumnje i damari obuzimaju čoveka i naučnika Pupina, kazuje za „Politiku” glumica Vjera Mujović, u ovom slučaju i autorka teksta duodrame „Pupin – poslednji san”, koja će imati prvi premijerni susret sa publikom u četvrtak, 11. maja u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu. Režiju potpisuje Miloš Pavlović. Lik Mihajla Pupina tumači Dušan Matejić, a Pijadu Pupin upravo Vjera Mujović. Kompozitor je Rade Radivojević, a kostimograf Igor Todorović. Za scenski govor pobrinula se Ljiljana Mrkić Popović.

Predstava „Pupin – poslednji san” predstavlja jedno moguće scensko viđenje Pupina, imaginarni susret majke Pijade i sina Mihajla. Majka sluša, teši, umiruje narodnim umotvorinama, psalmima, uspavljuje sina. Mihajlo Pupin, u dubokoj starosti, seća se svog života i postignuća: kao dečak, kao naučnik, patriota, imigrant, učesnik i svedok važnih istorijskih događaja.

–„Majka je biće najbliže Bogu”, rekao je Vladika Nikolaj. U našem viđenju, majka Pijada Pupin je na sceni odvojena od sina, ona je njegov glas, njegov eho koji ga miluje i uvek razume. I kada se ne slaže sa njim, ona to čini nežno, grejući mu dušu. Mudrost i razumevanje, nesuprotstavljanje životu i silama prirode. Mekota, nežnost i mir, mislim da su to bile ključne reči za moju Pijadu – kaže Vjera Mujović i kazuje replike koje su je posebno nadahnjivale tokom procesa rada:

– A lepota u nauci ne zaostaje za lepotom u umetnosti. Pronalasci stare, zastarevaju, ali zakoni po kojima oni funkcionišu i kojima se pokoravaju zvezde i planete nisu promenljivi. Njihovo postojanje dokazuje da, iza vidljivog i promenljivog sveta, postoji nevidljivo, večno božanstvo. Otkrivanje nepromenljivih zakona koji vladaju univerzumom najviši je cilj nauke. Da li će nauka ikad prodreti u te tajne? Osvojili smo sile toplote i elektriciteta, ali dok ne osvojimo silu koju je naš gospod Isus Hrist doneo pre skoro dve hiljade godina, silu ljubavi, najveću silu energije: nismo ništa osvojili. Propadaćemo u ratovima, u mržnji, u predrasudama, u ekonomskim krizama. Treba nam sila ljubavi.

Mihajlo Pupin, jedan od najvećih svetskih naučnika, živeo je u rasejanju, ali je čitavog života pomagao maticu Srbiju u vreme balkanskih ratova, za vreme i posle Velikog rata. Zahvaljujući Pupinu i njegovom prijateljstvu sa američkim predsednikom Vilsonom, 1918. godine se u Vašingtonu prvi put zavijorila strana zastava, i to: srpska. Pupin je pomogao školovanje brojne dece, učestvovao je na Pariskoj mirovnoj konferenciji i dao ogroman doprinos u njenom radu, a opet za dobrobit Srbije. Nikada nije propustio priliku da pomene odakle je potekao i da nađe načina da pomaže Srbiju i pronosi njenu slavu. Osnovao je nekoliko fondova u cilju slanja i organizovanja pomoći Srbiji. Prijateljevao je sa najvažnijim svetskim naučnicima i američkim državnicima, ali je uvek mislio na reči svoje majke, duboko verujuće, religiozne žene koja je shvatala važnost učenja i nauke.

– Kažu da je Pupin, i u dubokoj starosti, kada se oslanjao na štap, ustajao na pomen svoje majke. Majka Pijada je, iako nepismena, 150 psalama znala napamet. Mihajla je rodila kada je već prešla četrdesetu. Pre toga, ona je izgubila šestoro dece. Šestoro dece! Strašno. U autobiografiji Pupin piše da je Pijada sanjala Svetog Savu koji joj je poručio da je Mihajlo dete sa posebnim darovima. Ona ga je terala da ide u svet. To je majka karijatida koja nesebično tera svoje dete od sebe, ne drži ga uz svoje skute. Svesna njegove pameti i njegove misije.

Za ovu scensku igru o odnosu majke i sina, o odnosu prema znanju i učenju, o jeziku, o nauci, o rasejanju, tuđini, imigraciji, patriotizmu, naciji i identitetu, korišćeni su tekstovi iz Pupinove autobiografije za koju je naučnik nagrađen i Pulicerovom nagradom, srpska narodna književnost koju je sakupio Vuk St. Karadžić, Novi Zavet, poslovice...

U toku predstave „Pupin – poslednji san” biće korišćeni i mobilni telefoni u živom prenosu koji daju mogućnost gledaocima da samu predstavu, tokom njene izvedbe, prate i iz drugih vizura. Na ovaj način novi mediji i komuniciranje putem njih, simbolički predstavljaju dostignuća u telekomunikacijama za koje je Pupin dao neke od najznačajnijih patenata.