Krvavi rat „dece zemlje”

Prvo upoznavanje Afrike je bilo očaravajuće. Iz „Alitalijinog” aviona na letu iz Rima u rano januarsko jutro 1978. godine, pod besprekorno čistim plavim nebom i blještavim suncem, talasala se braon-žuta Nubijska pustinja. Ogoljena, delovala je nestvarno mirno.

Međutim, nikada nije bilo mirno u drevnom regionu u dolini Nila, koji obuhvata deo severoistočnog Sudana. Tako su i 15. aprila generali u Sudanu uperili oružje jedni na druge, pa su civili u većini slučajeva među više stotina do sada poginulih.

Neprijateljstva nisu novost za Sudan – sukob u njegovoj zapadnoj provinciji Darfuru je poslednjih 20 godina pomno praćen. No, borbe ovolikog obima u glavnom gradu Kartumu su nezabeležene. Zdravstveni sistem je uništen, a borbe na ulicama u višemilionskom gradu i drugim delovima zemlje se nastavljaju. Jedan arapski urednik novina je to nazvao „prava luda kuća”.

Nije trebalo da bude tako. Sudanska vojska i rivalska paravojna grupa Snage za brzu podršku (SBP) su pregovarale o uključivanju SBP u redovne oružane snage. Konačno raspuštanje SBP viđeno je kao jedan od poslednjih koraka u prelasku na civilnu vladu, što je bio zahtev sa ulica posle svrgavanja dugogodišnjeg autoritarnog šefa države, generala Omara el Bašira 2019.

Posle El Bašira je usledila 16-mesečna privremena civilna vlast koju je u oktobru 2021. prekinuo zajednički puč vojske pod generalom Abdelom Fatahom el Burhanom i SBP sa generalom Muhamedom Hamdanom Hemedtijem Dagalom na čelu. Sada njih dvojica, svojevremeni štićenici El Bašira, vode bitku na život i smrt.

Sudan je ogromna zemlja, na površini od 2.376.000 kvadratnih kilometara, između Severne i Centralne Afrike, treća najveća na kontinentu. Bio je pre nezavisnosti Južnog Sudana najprostranija država u Africi zauzimajući osam odsto kontinenta i veći je od Zapadne Evrope.

Sudan sa blizu 48 miliona stanovnika, graniči se sa sedam zemalja: Egiptom, Eritrejom, Etiopijom, Južnim Sudanom, Centralnom Afričkom Republikom, Čadom i Libijom. Veći deo toka najduže afričke reke reke Nil (Plavi i Beli Nil) prolazi kroz Sudan. Zemlja na istoku izlazi na Crveno more duž 700 kilometara.

Geografska pozicija Sudana je dugo privlačila pažnju stranaca i doprinosila rađanju gradova-država i moćnih imperija. Istorija Sudana doseže u period faraona i kraljevstva Kerm (približno 2500 godine pre nove ere), Sudanom je u poznom 19. veku upravljala egipatska dinastija Muhamed Ali, da bi 1898. kratkotrajni domaći Kalifat Omdurman razorili Britanci i kolonizovali Sudan zajedno sa Egiptom.

Od proglašenja nezavisnosti od Ujedinjenog kraljevstva 1. januara 1956, Sudan je bio duboko podeljen po gotovo svim mogućim linijama. Sukobi i unutrašnji ratovi između severa i juga, istoka i zapada, hrišćana i muslimana, Arapa i Afrikanaca, centra i periferije, kao i lokalna plemenska rivalstva, doveli su do razdrobljenog društva u najboljem slučaju, a u najgorem, do propale države.

Za 67 godina nezavisnosti bilo je 13 državnih udara. Oružane snage su dominirale politikom Sudana, a dva eksperimenta sa zapadnim tipom demokratije 1964. i 1985. su vojnici skršili.

Decenije ratova centralnih vlasti protiv pobuna u dugo zanemarenim provincijama i korupcija su uništili ekonomiju. Spoljni dug Sudana iznosi skoro 60 milijardi dolara. Pošto su Sjedinjene Američke Države označile ovu državu kao terorističku, Sudan dugo nije mogao da promeni svoj status svetske parije.

Sudan, prebogat i prirodnim rezervama, zbog strukturnih problema usled lošeg i korumpiranog upravljanja jedan je od najsiromašnijih u Africi. Ekonomija je na ivici kolapsa, posle godina sankcija koje su SAD zavele Baširovom režimu zbog kratkotrajnog davanja utočišta Osami bin Ladenu, vođi terorističke Al Kaide. Izgubljeni su i prihodi od nafte posle otcepljenja Južnog Sudana 2011. koji su jedinstvenoj državi donosili polovinu javnih prihoda i činili 95 odsto izvoza.

Opet, blizina Bliskog istoka – kao i kulturni i religijski sklop Sudana – omogućili su državi da izgradi veze sa tamošnjim silama. Režimi su to iskoristili da profitiraju i privuku strane investicije iz zemalja poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara.

U zavisnosti koliko dugo će generali ratovati, Sudan bi mogao da bude toliko iznuren da bi se separatističke snage ponovo pojavile kao moćna pretnja teritorijalnom integritetu države i pretvoriti je u sledeću Jugoslaviju. Omar el Bašir je 2017. u Moskvi, zatražio pomoć od ruskog predsednika Vladimira Putina radi sprečavanja onoga što je rekao da je „američka želja da Sudan podeli na pet država”.

U Sudanu se stanovnici centra nazivaju „Arapi” ili „niloti”. Predstavljaju se kao „deca zemlje”, dok oni poreklom sa periferije nose ime njihove etničke grupe (Beđa, Fundž, Nuba, Fur, Mašalit i mnoge druge). Nomadski stočari, zvani Arapi na istoku, često se jedva smatraju Sudancima, jer se ova plemena graniče sa susednim zemljama, čije su granice tu, kao i svuda u Africi, ocrtale kolonijalne sile.

Pošto se granice Sudana ne poklapaju sa domovima njegovih različitih etničkih grupa, unutrašnji sukobi su podsticali i regionalne. Etničke grupe u Darfuru prelivaju se u susedni Čad, uvlačeći dve zemlje u posredni rat.

U nestabilnom regionu između Crvenog mora, Sahela i Roga Afrike, pogođenim sušama, proteklih godina su Etiopija, Čad, Centralnoafrička Republika, Libija i Južni Sudan bili ili su i dalje suočeni sa političkim nemirima ili oružanim sukobima. Uznemireni šefovi država iz regionalnog bloka Međuvladinog nadleštvo za razvoj (IGAD) su sa virtuelnog sastanka pozvali na „trenutni prekid neprijateljstava” u Sudanu.

Ukoliko bi Sudan tonuo u haos, verovatno bi terorističke mreže tamo potražile utočište. El Šabab, teroristička grupa u Somaliji sa snažnim vezama sa Al Kaidom, savršen je kandidat za popunjavanje vakuuma upravljanja usled eventualnog kolapsa vlasti u većinski islamskom Sudanu.

Sudan je važan za međunarodnu bezbednost i zato što kontroliše glavni deo postrojenja za preradu i transport nafte iz Južnog Sudana, u kojem su polja sa ogromnim rezervama tečnog zlata. Povrh toga, većina bliskoistočne nafte putuje u svet Crvenim morem i kroz Suecki kanal. Mirni i stabilni Sudan bi omogućio svetu da štiti transport u Crvenom moru od moreuza Bab el Mandeb na jugu.

S obzirom na to da Egipat, Etiopija, Rusija, UAE i SAD imaju važne interese u Sudanu, ovaj poslednji afrički sukob može da ima dalekosežne posledice ukoliko, uprkos svim apelima iz sveta za mir, bude nastavljen, a posebno ako bitke u njegovoj „dubokoj državi” prerastu u građanski rat. Tada bi geostrateška zemlja, meta žestoke konkurencije u novom hladnom ratu, mogla postati katalizator nekontrolisanih procesa koji bi kulminirali destabilizacijom makar Roga Afrike.

Urednik i novinar