Крвави рат „деце земље”

Прво упознавање Африке је било очаравајуће. Из „Алиталијиног” авиона на лету из Рима у рано јануарско јутро 1978. године, под беспрекорно чистим плавим небом и бљештавим сунцем, таласала се браон-жута Нубијска пустиња. Огољена, деловала је нестварно мирно.

Међутим, никада није било мирно у древном региону у долини Нила, који обухвата део североисточног Судана. Тако су и 15. априла генерали у Судану уперили оружје једни на друге, па су цивили у већини случајева међу више стотина до сада погинулих.

Непријатељства нису новост за Судан – сукоб у његовој западној провинцији Дарфуру је последњих 20 година помно праћен. Но, борбе оволиког обима у главном граду Картуму су незабележене. Здравствени систем је уништен, а борбе на улицама у вишемилионском граду и другим деловима земље се настављају. Један арапски уредник новина је то назвао „права луда кућа”.

Није требало да буде тако. Суданска војска и ривалска паравојна група Снаге за брзу подршку (СБП) су преговарале о укључивању СБП у редовне оружане снаге. Коначно распуштање СБП виђено је као један од последњих корака у преласку на цивилну владу, што је био захтев са улица после свргавања дугогодишњег ауторитарног шефа државе, генерала Омара ел Башира 2019.

После Ел Башира је уследила 16-месечна привремена цивилна власт коју је у октобру 2021. прекинуо заједнички пуч војске под генералом Абделом Фатахом ел Бурханом и СБП са генералом Мухамедом Хамданом Хемедтијем Дагалом на челу. Сада њих двојица, својевремени штићеници Ел Башира, воде битку на живот и смрт.

Судан је огромна земља, на површини од 2.376.000 квадратних километара, између Северне и Централне Африке, трећа највећа на континенту. Био је пре независности Јужног Судана најпространија држава у Африци заузимајући осам одсто континента и већи је од Западне Европе.

Судан са близу 48 милиона становника, граничи се са седам земаља: Египтом, Еритрејом, Етиопијом, Јужним Суданом, Централном Афричком Републиком, Чадом и Либијом. Већи део тока најдуже афричке реке реке Нил (Плави и Бели Нил) пролази кроз Судан. Земља на истоку излази на Црвено море дуж 700 километара.

Географска позиција Судана је дуго привлачила пажњу странаца и доприносила рађању градова-држава и моћних империја. Историја Судана досеже у период фараона и краљевства Керм (приближно 2500 године пре нове ере), Суданом је у позном 19. веку управљала египатска династија Мухамед Али, да би 1898. краткотрајни домаћи Калифат Омдурман разорили Британци и колонизовали Судан заједно са Египтом.

Од проглашења независности од Уједињеног краљевства 1. јануара 1956, Судан је био дубоко подељен по готово свим могућим линијама. Сукоби и унутрашњи ратови између севера и југа, истока и запада, хришћана и муслимана, Арапа и Африканаца, центра и периферије, као и локална племенска ривалства, довели су до раздробљеног друштва у најбољем случају, а у најгорем, до пропале државе.

За 67 година независности било је 13 државних удара. Оружане снаге су доминирале политиком Судана, а два експеримента са западним типом демократије 1964. и 1985. су војници скршили.

Деценије ратова централних власти против побуна у дуго занемареним провинцијама и корупција су уништили економију. Спољни дуг Судана износи скоро 60 милијарди долара. Пошто су Сједињене Америчке Државе означиле ову државу као терористичку, Судан дуго није могао да промени свој статус светске парије.

Судан, пребогат и природним резервама, због структурних проблема услед лошег и корумпираног управљања један је од најсиромашнијих у Африци. Економија је на ивици колапса, после година санкција које су САД завеле Башировом режиму због краткотрајног давања уточишта Осами бин Ладену, вођи терористичке Ал Каиде. Изгубљени су и приходи од нафте после отцепљења Јужног Судана 2011. који су јединственој држави доносили половину јавних прихода и чинили 95 одсто извоза.

Опет, близина Блиског истока – као и културни и религијски склоп Судана – омогућили су држави да изгради везе са тамошњим силама. Режими су то искористили да профитирају и привуку стране инвестиције из земаља попут Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата и Катара.

У зависности колико дуго ће генерали ратовати, Судан би могао да буде толико изнурен да би се сепаратистичке снаге поново појавиле као моћна претња територијалном интегритету државе и претворити је у следећу Југославију. Омар ел Башир је 2017. у Москви, затражио помоћ од руског председника Владимира Путина ради спречавања онога што је рекао да је „америчка жеља да Судан подели на пет држава”.

У Судану се становници центра називају „Арапи” или „нилоти”. Представљају се као „деца земље”, док они пореклом са периферије носе име њихове етничке групе (Беђа, Фунџ, Нуба, Фур, Машалит и многе друге). Номадски сточари, звани Арапи на истоку, често се једва сматрају Суданцима, јер се ова племена граниче са суседним земљама, чије су границе ту, као и свуда у Африци, оцртале колонијалне силе.

Пошто се границе Судана не поклапају са домовима његових различитих етничких група, унутрашњи сукоби су подстицали и регионалне. Етничке групе у Дарфуру преливају се у суседни Чад, увлачећи две земље у посредни рат.

У нестабилном региону између Црвеног мора, Сахела и Рога Африке, погођеним сушама, протеклих година су Етиопија, Чад, Централноафричка Република, Либија и Јужни Судан били или су и даље суочени са политичким немирима или оружаним сукобима. Узнемирени шефови држава из регионалног блока Међувладиног надлештво за развој (ИГАД) су са виртуелног састанка позвали на „тренутни прекид непријатељстава” у Судану.

Уколико би Судан тонуо у хаос, вероватно би терористичке мреже тамо потражиле уточиште. Ел Шабаб, терористичка група у Сомалији са снажним везама са Ал Каидом, савршен је кандидат за попуњавање вакуума управљања услед евентуалног колапса власти у већински исламском Судану.

Судан је важан за међународну безбедност и зато што контролише главни део постројења за прераду и транспорт нафте из Јужног Судана, у којем су поља са огромним резервама течног злата. Поврх тога, већина блискоисточне нафте путује у свет Црвеним морем и кроз Суецки канал. Мирни и стабилни Судан би омогућио свету да штити транспорт у Црвеном мору од мореуза Баб ел Мандеб на југу.

С обзиром на то да Египат, Етиопија, Русија, УАЕ и САД имају важне интересе у Судану, овај последњи афрички сукоб може да има далекосежне последице уколико, упркос свим апелима из света за мир, буде настављен, а посебно ако битке у његовој „дубокој држави” прерасту у грађански рат. Тада би геостратешка земља, мета жестоке конкуренције у новом хладном рату, могла постати катализатор неконтролисаних процеса који би кулминирали дестабилизацијом макар Рога Африке.

Уредник и новинар