Roditelji moraju da budu uz decu

Krvoproliće u OŠ „Vladislav Ribnikar” pogodilo je ne samo žrtve, ranjene, svedoke tragedije, đake, zaposlene u ovoj školi, nego je žestoko potreslo ceo sistem na republičkom nivou. Srpska prosveta pamti ozbiljne krizne situacije koje su se ranije sporadično dešavale, ali su prekjuče prvi put iz školskog kruga pogrebnim kolima odvezena beživotna tela đaka nakon masakra koji je počinio trinaestogodišnjak.

– Ovo je strašan udar koga sam se plašila svih decenija koliko sam radila na prevenciji nasilja apelujući da se problemi ne rešavaju silom. Od 2014. do pre nekoliko godina postojao je tim Ministarstva prosvete za krizne intervencije koji su činili stručnjaci obučeni za rad u ovakvim situacijama, jer sad je važno da se radi i sa decom i sa nastavnicima. Tim je činilo 15 do 20 žena, uglavnom psihologa, obučenih za najteže krizne situacije. Tada smo napravile i priručnik „Psihološke krizne intervencije u obrazovno-vaspitnim ustanovama” u kome piše šta se i kako radi – podseća u razgovoru za naš list Biljana Lajović, psiholog, svojevremeno i savetnik ministra prosvete, s višedecenijskim iskustvom u borbi protiv nasilja u školama.

Ona naglašava da je sada najvažnije da o tragediji koja se dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar” relevantni izvori saopštavaju tačne, precizne i proverene informacije, da se ne šire nagađanja. Zatim, kako kaže, treba da se obavi trijaža, da se vidi kome je pomoć preko potrebna, da se deca, nastavnici, roditelji učenika umire, jer ima onih koji nisu bili u školi i onih koji jesu u trenutku masakra.

– Oni koji su bili u tom odeljenju su najugroženiji, ali ne znači da među drugom decom nema one koja su dramatično pogođena, jer ne morate nužno da prisustvujete tragediji da biste imali posledice. Verovatno ima ljudi koji plaču i ne mogu da se saberu slušajući ili čitajući vesti o ovom stravičnom događaju i onih koji su mu prisustvovali, ali su pribrani. Nemamo svi istu snagu da se izborimo s kriznim situacijama. Podršci, koja je svima potrebna, mora da se pristupi organizovano, to znači da se zna ko će da razgovara s decom, roditeljima, nastavnicima. Mora se dozvoliti da emocije izađu napolje. Ne treba savetovati, na primer, „Smiri se, sve će biti u redu.” Nije u redu, za one koji su izgubili bližnje neće ni biti u redu, nema smirivanja negiranjem emocija, već ako ti je teško – plači. Ko je bio svedok, vraćaće mu se sećanje, ko nije bio svedok, stvaraće slike tog užasa u glavi – ukazuje Lajovićeva.

Ovo je toliko vanredna situacija, ističe ona, da roditelji moraju da budu s decom, da s njima razgovaraju o tome koliko god je moguće smireno, da ih neguju, zagrle, ne dopuste da non-stop „prevrću” ovu situaciju u mislima, da vode računa da deca jedu redovno, da legnu na spavanje na vreme, da ih ne ostavljaju usamljene ni u kom slučaju.

– Nemojte da govorite deci da je život takav, da se to dešavalo i u Americi. Nemojte te opšte priče, one nisu za decu – naglašava Lajovićeva.

Posledice – plač, ljutnja, osećanje krivice

Posle kriznog događaja u školi, kod osnovaca kao posledice mogu da se jave promene na emotivnom, misaonom i telesnom planu, među kojima su:

čest plač, ljutnja i svađa s drugima – svi ih nerviraju, osećanje krivice i opsednutost mislima da su tragediju mogli da spreče, strah da će se krizna situacija ponoviti. Takođe, može da se desi i da se kod dece pojavi strah da ostanu sama kod kuće ili da počnu da se plaše mraka. Može se javiti i osećanje stida zbog slabosti da prevaziđu kriznu situaciju, potreba da budu sami ili pored odraslih koji ih vole. Neverica da se krizna situacija dogodila, sumnja da sve to nije bilo stvarno, teškoće u učenju, zaboravnost (ne može da se seti šta je dato kao domaći zadatak i utisak da je dete zaboravilo sve što je prethodno naučilo u školi), stalno osećanje umora, bolovi u stomaku i mučnina – neke su u nizu mogućih promena nakon krizne situacije u školskoj sredini, navedene u priručniku „Psihološke krizne intervencije u obrazovno-vaspitnim ustanovama”.