Родитељи морају да буду уз децу

Крвопролиће у ОШ „Владислав Рибникар” погодило је не само жртве, рањене, сведоке трагедије, ђаке, запослене у овој школи, него је жестоко потресло цео систем на републичком нивоу. Српска просвета памти озбиљне кризне ситуације које су се раније спорадично дешавале, али су прекјуче први пут из школског круга погребним колима одвезена беживотна тела ђака након масакра који је починио тринаестогодишњак.

– Ово је страшан удар кога сам се плашила свих деценија колико сам радила на превенцији насиља апелујући да се проблеми не решавају силом. Од 2014. до пре неколико година постојао је тим Министарства просвете за кризне интервенције који су чинили стручњаци обучени за рад у оваквим ситуацијама, јер сад је важно да се ради и са децом и са наставницима. Тим је чинило 15 до 20 жена, углавном психолога, обучених за најтеже кризне ситуације. Тада смо направиле и приручник „Психолошке кризне интервенције у образовно-васпитним установама” у коме пише шта се и како ради – подсећа у разговору за наш лист Биљана Лајовић, психолог, својевремено и саветник министра просвете, с вишедеценијским искуством у борби против насиља у школама.

Она наглашава да је сада најважније да о трагедији која се догодила у ОШ „Владислав Рибникар” релевантни извори саопштавају тачне, прецизне и проверене информације, да се не шире нагађања. Затим, како каже, треба да се обави тријажа, да се види коме је помоћ преко потребна, да се деца, наставници, родитељи ученика умире, јер има оних који нису били у школи и оних који јесу у тренутку масакра.

– Они који су били у том одељењу су најугроженији, али не значи да међу другом децом нема оне која су драматично погођена, јер не морате нужно да присуствујете трагедији да бисте имали последице. Вероватно има људи који плачу и не могу да се саберу слушајући или читајући вести о овом стравичном догађају и оних који су му присуствовали, али су прибрани. Немамо сви исту снагу да се изборимо с кризним ситуацијама. Подршци, која је свима потребна, мора да се приступи организовано, то значи да се зна ко ће да разговара с децом, родитељима, наставницима. Мора се дозволити да емоције изађу напоље. Не треба саветовати, на пример, „Смири се, све ће бити у реду.” Није у реду, за оне који су изгубили ближње неће ни бити у реду, нема смиривања негирањем емоција, већ ако ти је тешко – плачи. Ко је био сведок, враћаће му се сећање, ко није био сведок, ствараће слике тог ужаса у глави – указује Лајовићева.

Ово је толико ванредна ситуација, истиче она, да родитељи морају да буду с децом, да с њима разговарају о томе колико год је могуће смирено, да их негују, загрле, не допусте да нон-стоп „преврћу” ову ситуацију у мислима, да воде рачуна да деца једу редовно, да легну на спавање на време, да их не остављају усамљене ни у ком случају.

– Немојте да говорите деци да је живот такав, да се то дешавало и у Америци. Немојте те опште приче, оне нису за децу – наглашава Лајовићева.

Последице – плач, љутња, осећање кривице

После кризног догађаја у школи, код основаца као последице могу да се јаве промене на емотивном, мисаоном и телесном плану, међу којима су:

чест плач, љутња и свађа с другима – сви их нервирају, осећање кривице и опседнутост мислима да су трагедију могли да спрече, страх да ће се кризна ситуација поновити. Такође, може да се деси и да се код деце појави страх да остану сама код куће или да почну да се плаше мрака. Може се јавити и осећање стида због слабости да превазиђу кризну ситуацију, потреба да буду сами или поред одраслих који их воле. Неверица да се кризна ситуација догодила, сумња да све то није било стварно, тешкоће у учењу, заборавност (не може да се сети шта је дато као домаћи задатак и утисак да је дете заборавило све што је претходно научило у школи), стално осећање умора, болови у стомаку и мучнина – неке су у низу могућих промена након кризне ситуације у школској средини, наведене у приручнику „Психолошке кризне интервенције у образовно-васпитним установама”.