Džez-harmonika Mirka Šouca

Iz našeg kulturnog života otišla je još jedna legenda: veliki muzičar Mirko Šouc. Ta vest je medijski snažno propraćena, pojavile su se specijalne emisije na televiziji o umetniku, a njegova matična kuća RTS priredila mu je dostojanstvenu komemoraciju. I šta se, tih dana, čulo o Mirku Šoucu? Na primer, da je bio sjajan kompozitor. Ali bili su i drugi. – Da je sjajno aranžirao i dirigovao. A to su dobro radili i drugi. – Da je bio i odličan džez-pijanista, koji je na klaviru smišljao svoje kompozicije. A to su radili i drugi. – I čuli smo, a i znali, da je bio odličan izvođač džez muzike na harmonici. E, tu nije imao konkurenciju.

Kada se u Srbiji spomene harmonika, svi znamo da je ona sinonim za narodnu muziku. Retko imamo priliku da na harmonici slušamo klasičnu muziku, a o džezu da i ne govorimo. Ali je zato, u vreme Mirka Šouca, bilo drukčije: Mirko je punih 30 godina dominirao svojim umećem u Muzičkoj produkciji RTS-a, a posebno umećem sviranja džeza na harmonici. U tome mu je, naravno, uzor bio svetski velemajstor Art van Dam, pa su ga često nazivali srpskim Art van Damom. A Mirko je na klavirskoj džez-harmonici bio pravi car: donese temu, presvuče je laganom improvizacijom, a potom da oduška svojoj umetnosti, ne zloupotrebljavajući virtuoznost koju je posedovao. Mirkovi snimci svetskih numera džeza s Big bendom RTS-a su pravi muzički biseri, a možda je šteta što ta diskografska zaostavština nije brojnija.

I jedno lično sećanje: Mirko je diplomirao na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1960. godine. Mi brucoši znali smo ko je on, pa smo se okupljali po fakultetskim sobama kad god je Mirko „prebirao po dirkama”. Fascinirali su nas ti čudesni harmonski sklopovi, taj ritam svinga i bibapa – kada se izvodi na klaviru, Mirko je uvek bio spreman da objasni šta i kako svira, a mi smo to netremice upijali. Neki stariji profesori često su negodovali zbog „džeza na Muzičkoj akademiji”, ali smo 1986. godine Darinka Matić Marović i ja, kao rukovodstvo FMU, osnovali studentski Big bend. Nije nam pošlo za rukom da iz toga izraste i odsek za džez. To se dogodilo tek 35 godina kasnije, ali je Mirko Šouc, sasvim slučajno, postavio kamen temeljac za džez na Muzičkoj akademiji u Beogradu.

Utihnuli su njegova džez-harmonika i njegov klavir, ne škripi više njegovo kompozitorsko pero, ali će se i nadalje slušati njegova pesma „Zakleo se bumbar”, igraće se po taktovima njegovih šlagera „Kada dođe dan” i „Šarena kravata”, gledaće se TV serije s njegovom primenjenom muzikom, a njegova kćerka, njegova uzdanica Vesna Šouc, redovni profesor dirigovanja na FMU, nastaviće tamo gde je otac zastao. Tako je bilo u porodici Mendelson, u porodici Mocart, u porodici Štraus u Beču. Zašto ne bi bilo i u porodici Šouc u Zemunu?

Profesor Nikola Rackov