Џез-хармоника Мирка Шоуца

Из нашег културног живота отишла је још једна легенда: велики музичар Мирко Шоуц. Та вест је медијски снажно пропраћена, појавиле су се специјалне емисије на телевизији о уметнику, а његова матична кућа РТС приредила му је достојанствену комеморацију. И шта се, тих дана, чуло о Мирку Шоуцу? На пример, да је био сјајан композитор. Али били су и други. – Да је сјајно аранжирао и дириговао. А то су добро радили и други. – Да је био и одличан џез-пијаниста, који је на клавиру смишљао своје композиције. А то су радили и други. – И чули смо, а и знали, да је био одличан извођач џез музике на хармоници. Е, ту није имао конкуренцију.

Када се у Србији спомене хармоника, сви знамо да је она синоним за народну музику. Ретко имамо прилику да на хармоници слушамо класичну музику, а о џезу да и не говоримо. Али је зато, у време Мирка Шоуца, било друкчије: Мирко је пуних 30 година доминирао својим умећем у Музичкој продукцији РТС-а, а посебно умећем свирања џеза на хармоници. У томе му је, наравно, узор био светски велемајстор Арт ван Дам, па су га често називали српским Арт ван Дамом. А Мирко је на клавирској џез-хармоници био прави цар: донесе тему, пресвуче је лаганом импровизацијом, а потом да одушка својој уметности, не злоупотребљавајући виртуозност коју је поседовао. Миркови снимци светских нумера џеза с Биг бендом РТС-а су прави музички бисери, а можда је штета што та дискографска заоставштина није бројнија.

И једно лично сећање: Мирко је дипломирао на Музичкој академији у Београду 1960. године. Ми бруцоши знали смо ко је он, па смо се окупљали по факултетским собама кад год је Мирко „пребирао по диркама”. Фасцинирали су нас ти чудесни хармонски склопови, тај ритам свинга и бибапа – када се изводи на клавиру, Мирко је увек био спреман да објасни шта и како свира, а ми смо то нетремице упијали. Неки старији професори често су негодовали због „џеза на Музичкој академији”, али смо 1986. године Даринка Матић Маровић и ја, као руководство ФМУ, основали студентски Биг бенд. Није нам пошло за руком да из тога израсте и одсек за џез. То се догодило тек 35 година касније, али је Мирко Шоуц, сасвим случајно, поставио камен темељац за џез на Музичкој академији у Београду.

Утихнули су његова џез-хармоника и његов клавир, не шкрипи више његово композиторско перо, али ће се и надаље слушати његова песма „Заклео се бумбар”, играће се по тактовима његових шлагера „Када дође дан” и „Шарена кравата”, гледаће се ТВ серије с његовом примењеном музиком, а његова кћерка, његова узданица Весна Шоуц, редовни професор дириговања на ФМУ, наставиће тамо где је отац застао. Тако је било у породици Менделсон, у породици Моцарт, у породици Штраус у Бечу. Зашто не би било и у породици Шоуц у Земуну?

Професор Никола Рацков