Nedovršena simfonija

Možda bi taj tetkin stari polukoncertni klavir u bakinoj kući na beogradskom Crvenom krstu bio najdraža igračka iz toplih sećanja na dane detinjstva, da neko nije dokučio da ta mala i večito nasmejana curica ima – apsolutan sluh! Natašu Veljković su zato s četiri godine upisali u muzičko zabavište, u nižu muzičku, pa redom... Samo deceniju kasnije postala je redovan student Fakulteta muzičke umetnosti u Beču, gde je učila u klasi profesora Paula Badura-Škode, poznatog pijaniste, a zatim se specijalizovala po vodećim svetskim muzičkim centrima.         

Tome je prethodilo osvajanje prve nagrade u Švajcarskoj, na uglednom nadmetanju mladih pijanista „Klara Haskil”, a „tamo daleko” izgleda da su imali mnogo više sluha za prave talente. Tako su nam je preoteli.

– Pa i nisu – uozbiljila se na tu pošalicu Nataša, dok smo u stanu njene mame u Novom Beogradu budili sećanja.
– Tačno je da sam telom u Beču jer sam dobila katedru na tamošnjoj Muzičkoj akademiji i zbog nastupa pred tamošnjom i svetskom publikom, ali moj duh je zauvek ovde. Uostalom, barem četiri puta godišnje dolepršam na nekoliko dana. Dolazila bih i češće da nisam posvećena svojoj deci, Milici i Milošu, studentima i publici. I suprugu Tobijasu. On je Nemac, ali govori srpski, mada moramo da poradimo na dikciji. Ne insistiram, to je njegova želja!

Prostom računicom otkriva se da je u Beču već četiri decenije, taman da veze s korenima počnu da blede. Kako uspeva da sačuva tu iskonsku ljubav, kako je neguje, čime je hrani?

Život od snova

– Kad tamošnji prijatelji iz bilo kog razloga prvi put dođu kod mene, dočeka ih ogromno iznenađenje – namah se ozarila. – Jer, taj prostor liči na scenografiju Kusturičinih filmova, a moja trpeza na izbor jela i pića koja su ponos starih restorana srpske nacionalne kuhinje. Ikona, umetničke slike, biblioteka i predmeti svakodnevne upotrebe čine ambijent mojih snova o kući koja je nalik etnografskom muzeju. Jeste pretrpano, ali je i „terapijski indikovano”, kako bi rekli psiholozi.

Postoji još nešto o čemu ne govori, ali se nehotice otkrilo pukim prebiranjem po arhivi sećanja Natašine mame, ekonomistkinje po struci a penzionerke „po statusu”. Jer, među mnogim uspomenama zatekao se i plakat s najavom nekog Natašinog koncerta na kojem je sve ispisano na nemačkom i, naravno, latinicom, a samo ime pijanistkinje naglašeno krupnim slogom ćiriličnog pisma!

U Beogradu se još sećaju jednog njenog herojskog dela od pre 24 godine, u vreme kada nam je u posetu navraćao „milosrdni anđeo”, a Nataša nosila svoje blago, još nerođenu Milicu. Naime, u Beču je organizovala koncert na kojem su nastupile njene kolege sa svih meridijana i nazvala ga – „Muzikom protiv rata”. Kao posebna osobenost bilo je to što su svi muzičari, a reč je o istinskim velikanima, došli i boravili u Beču o svom trošku. Zato joj je, doznavši za njenu divnu misiju, naš poznati vajar Drago Đokić izradio poprsje.

– Najvažnije u životu je ostati čovek – uzdahnula je na to podsećanje. – A zna se da muzika oplemenjuje, ne može drugačije. Naravno da sam im bila zahvalna na velikodušnom gestu, ali za njih je to bilo podrazumevajuće, kao normalna ljudska obaveza.

Onda smo se ponovo vratili tradiciji. Jer, Natašin suprug Tobijas je violončelista, profesor na Muzičkoj akademiji u Gracu, a ona to što jeste, pa se i očekivalo da će se deca zaputiti tom stazom: i zaista, Milica svira violinu, magistrirala je na Muzičkoj akademiji „Hans Ajsler” u Berlinu i uveliko je pošla svojim putem, a sedamnaestogodišnji Miloš se posvetio violončelu, odličan je, vanserijski student.

– Možda je talenat ipak nasledan – upitala se naglas. – A ako je tako, zar me nasleđe ne bi odvelo na put ekonomije u kojoj su moji roditelji bili veoma uspešni, dok s muzikom nisu imali gotovo nikakve veze osim mene? Zato ću im zauvek biti zahvalna jer su poštovali moj izbor. Tek tu se javilo nasleđe, jer ja sam upravo to preuzela od njih, pa bih da su Milica i Miloš isanjali da budu kvantni fizičari, molekularni biolozi, frizeri, lađari, kelneri ili bilo šta drugo poštovala njihov izbor.

To je otkrila još s devetnaest godina, kad je naprasno odlučila da se krsti u crkvi, a roditelji, inače agnostici, iskreno čestitali. Da je bila u pravu, da je dečji izbor bio valjan, uverila se poslednjeg dana oktobra 2022. godine kada je na Kolarcu nastupila zajedno s Milicom, mada to muzikalna beogradska publika nije primetila, valjda zbog različitih prezimena.

Dopisivanje sa sobom

Kad uspešni ljudi pričaju o sebi, stiče se utisak da se hvale! Zato je poslednji put pričala za novine kao petnaestogodišnja devojčica, povodom osvajanja prvog mesta na švajcarskom konkursu mladih pijanista. Nažalost, skromnost je zaboravljena vrlina, iako radoznalima uskraćuje i neke važne podatke, a ovde je uobičajeno da se u javnim biografijama prečesto pretera, čak i nauštrb istine.

– U pravu ste, čemu uspeh ako se s nekim ne podeli – kaže zamišljeno. – Ja sam to rešila na svoj način: dopisivanjem sa sobom. Pisma pišem samo ćirilicom, a adresant je moj alter ego kome sam nadenula ime Ašatan, što je „odraz u ogledalu” mog ličnog imena. Mislim da je to je najbolji način da se povremeno porazgovara i sa sobom.

Bez obzira na česte dolaske, četiri decenije izbijanja iz rodnog grada imaju tužno svojstvo da stara, nekad iskrena prijateljstva prekriju maglom.

– Družim se s gradom – odala je recept za lečenje nostalgije. – Šetam ulicama Beograda i uzdišem pred uspomenama, ali divim se i novom, iako je to zapravo moje sentimentalno putovanje. Ispunjava me, tako akumuliram do našeg sledećeg susreta.

Zar i Beč nema svojstvo da omađija?

– Naravno, usvojili smo se odavno, ali postoji nešto što ne umem da objasnim ni sebi, a kamo li drugima. Pokušaću to da opišem stanjem duha po kojem je Beč – Beč, a Beograd zauvek – Moj Beograd... s velikim M.