Željni smo dobrote

Reke ljudi su se slivale ka Cvetnom trgu. Spontano. Bez vođa raznih vrsta, bez druida i šamana, bez političara i influensera. Na sredini trga, ispred spomenika piscu, polako je nastajao oltar. Žrtve paljenice, plišane igračke, baletske patike... Trg cveća postao je trg sveća. Gradsko jezgro, svakodnevno pokriveno uzavrelim žamorom neobaveznih ćaskanja, postalo je mesto duboke, teške tišine. Na uzvišenju, na krovu staklenog kioska sedi grupica klinaca obučenih u crno. Sveće i u njihovim rukama. Prvosveštenici ili žrtve, svedoci ili zatočenici? A možda samo – deca koja prisustvuju nečemu čega će se sigurno sećati celog života. Deca koja postavljaju pitanje – kuda i kako posle ovoga.

Televizijski reporter se probija kroz gomilu pokušavajući da od nekoga dobije izjavu. Bezuspešno. Svi samo odmahuju glavom. Njegov kolega, stoji pred kamerom na brdašcetu ispred supermarketa i opominje ljude koji, ne obazirući se na TV seting prolaze kroz kadar: „Molim vas! Idemo lajv!” Ni jedan ni drugi izgleda ne razumeju – ćutanje je jedina odgovarajuća izjava, a nemo kretanje ljudi u svedenom, ali ipak zajedničkom ritualu je najživlja stvar koja se desila u glavnom gradu u poslednjih... ne znam koliko. Zajednica, ta arhaična i u epohi ekstremnog individualizma i samoživosti, gotovo anahrona pojava, pokazuje znake vitalnosti nastojeći da podnese ono što se inače ne može podneti, da razume ono što se inače ne može razumeti, da isplače nešto nad čim treba još dugo, dugo plakati. I to jedino može tako – na okupu i u tišini. Oko simboličkog ognjišta koje podseća na saosećanje, solidarnost, razumevanje, ljubav, tugu. Veruje se da ispod ognjišta kuće borave (mudri) preci, a oko ovog cvetnog oltara u našim mislima borave deca čija imena, u tom trenutku još uvek ne znamo. Znamo samo da njihova užasna sudbina poziva na dugačku stanku, na duboko razmišljanje, na radikalni preobražaj – svih i svakoga.

Međutim, otuđeni birokratski, autoritarni aparat zvani država i proizvođači stvarnosti zvani mediji, izgleda ne misle tako. Prvi odlaže početak kolektivnog žaljenja za dva dana i obećava da će od sada sve biti u redu jer će zakoni biti mnogo stroži, a drugi nastoje da ukrote potencijalno razornu emotivnu stihiju, objašnjavajući događaj sa različitih aspekata, nastojeći da pronađu razumno objašnjenje za čin lišen svakog razuma.

Pa nisu li ti isti mediji saučesnici u svakoj vrsti nasilja sa kojom se suočava naše društvo i nije li ta ista država nebrigom o društvenoj i kulturnoj politici doprinela urušavanju njegovih humanističkih orijentacija? Nije li ta ista država pre samo nekoliko godina predložila smanjenje pedagoških i psiholoških službi u školama, redukovala broj časova filosofije, javnim promovisanjem spornih sistema vrednosti doprinela smanjenju broja studenata humanističih fakulteta i marginalizaciji uticaja humanističkih discilina na aktivno kreiranje kulturnih vrednosti? Nije li ta ista država propovedajući principe, ekstremne utilitarnosti, kompetitivnosti i izvrsnosti osporila svrsishodnost svake ljudske delatnosti koja ne donosi rezultate odmah i sada – rezultate izražene kroz profit i moć?

Avaj, već naredno jutro donosi novu agoniju!

Javni događaji počinju minutom ćutanja. Samo jedan minut?

Minut ćutanja za nastradalu decu. Minut ćutanja za nastradale u okolini Mladenovca. A zašto da ne i minut ćutanja za ljude bez nade, za društvo bez zajedništva, za zajedništvo bez ljubavi? Minut ćutanja za posrnuli svet u kojem ljudski život ne zaslužuje više od jednog minuta.

Samo jedan minut?!

Da li je duža tišina tako zastrašujuća? Da li je tako opasno zaustaviti sve, zatvoriti kafane, ugasiti televizore, isključiti internet, i onda se, u tom svetu bez veštačkog odjeka, pogružiti u svoju unutrašnjost, oslušnuti srce, proveriti šta se tamo nalazi? Pa isplakati muku, osvetliti mrak, priznati da su se tamo zacarile mnoge pošasti: zavist, gordost, samoljublje, sebičnost, neosetljivost, ekstremni komformizam...

Ako smo iole uznemireni onim što nam se desilo, a reklo bi se da jesmo... nemojmo opet i opet tražiti leka na pogrešnoj strani. Neće nas od straha isceliti ni medijska hipnoza, ni rešetke na prozorima škola, ni skeneri, ni stroži zakoni, ni zabrane, ni kontrole... naprotiv, strah će bivati sve veći i sve razorniji. Iznutra će izjedati naše duše, do sledeće masovne tragedije. O tome da se obolelo društvo mora lečiti suštinskim promenama obrazovnih, zdravstvenih, socijalnih, kulturnih, medijskih politika i strategija, ovih dana javno su govorili mnogi kompetentni ljudi. Kao antropolog ovome mogu da pridodam samo još jedno razmišljanje. Neko će možda zameriti što ono nije „praktičnije”, što pripada domenu poezije. Ali nije li upravo poezija, ta „beskorisna” delatnost dokoličara i zanesenjaka, ona koja nas vodi u jezgro stvarnosti (gr. Ποίηση=stvaranje), u srž čoveka i suštinu ljudskosti?

Pogođena teškim gubitkom zajednica pribegava ritualu – simboličkom govoru koji sažima njeno metaistorijsko iskustvo – njeno sada i njeno uvek, njeno oduvek i zauvek. On postaje mesto okupljanja, katarze, utehe, obnavljanja. Ritual projavljuje i iznova potvrđuje arhetipske obrasce na kojima je ustrojeno kolektivno nesvesno. Više od svega on počiva na potvrđivanju i ponovnom uspostavljanju čvrstog sistema vrednosti, na odlučnom razdvajanju dobra i zla. U osnovi tragedija koje su se desile nalazi se izopačeno poimanje ovih kategorija, odricanje od dobra i opredeljenje za zlo. No, nije li ono podstaknuto činjenicom da već dugo vremena živimo u sistemu u kojem je sve relativizovano, u društvu koje je odustalo od traganja za istinom, u društvu koje je zaboravilo da neguje saosećanje kao osnovni princip suživota? Predugo se već nalazimo u sivoj zoni fluidnih i lako prilagodljivih sistema vrednosti, u zoni u kojoj je sve dozvoljeno. Da nam nije sve na korist, odavno smo zaboravili. Zbog toga, ako još ima ikakve nade da se bolest može izlečiti, da se zlokobni pravac kretanja može promeniti, treba pretresti etičke i duhovne temelje društva, te dugoročno, odgovorno i posvećeno nastojati da se kao njegovi najjači pogoni iznedre i neguju kreativnost i dobrota. U ovom poduhvatu moraju učestvovati svi – i institucije i pojedinci.