Smeha dajte deci

Nakon kontuniranog, višegodišnjeg guranja problema, razmirica i trzavica pod tepih, pod tim istim tepihom stvorila se velika planina. Nju je prošle srede razotkrio jedan 13-godišnjak tako što se naoružan „do zuba” sapleo o nju i okrvavio svoje ruke, ugasio devet života, a silina kojom su ti problemi izašli na videlo uspela je da spusti državnu zastavu na pola koplja na cela tri dana i zamota celu zemlju i region u crno.

Dosta dugo smo se pravili kao da ne vidimo nagomilane probleme jer, ipak, tepih sa lepim dezenom na sebi ume da zavara oko. Tepih jeste lep, ali ono ispod njega nimalo nije lepo i jednostavno smo se pretvarali da taj „sitan” nabor na tepihu ne uočavamo.

Svakodnevna neizvesnost, brzina života, način na koji živimo, slab životni standard, negativni uticaji sa mreža i televizije samo su neki od faktora rizika koji su doveli do stanja u kojem se nalazimo ovih dana.

Na nacionalnim frekvencijama nema kvalitetnog dečjeg programa, čije je postojanje nužno ako televizija hoće da koristi nacionalnu frekvenciju. Ne sme se zaboraviti da je nacionalna frekvencija javno dobro i da svi građani, kako stariji, tako i mlađi, moraju imati na raspolaganju raznovrstan program, od informativnog, zabavnog i dokumentarnog, do obrazovnog i dečjeg. Umesto toga, svakodnevno nam se „serviraju” informacije o dešavanjima u Šimanovcima koja se mogu okarakterisati kao groteskna. Dnevnike nam preplavljuju obeshrabrujuće vesti o svakodnevnoj ekonomskoj krizi, uznemirujuće scene iz Ukrajine, a oni najzagriženiji ne prezaju od izveštavanja o najsočnijim temama iz crne hronike. Ni vremenska prognoza nam ne ide naruku. Utešne vesti katkad mogu stići iz sveta sporta, pod uslovom da se igrači u međuvremenu ne pobiju na terenu.

Rečeno nam je da mladi ne prate televiziju, ali se nikako ne sme izostaviti podatak da su televizijski i internetski svet veoma bliski i da se informacije iz jednog u drugi svet prenose jako velikom brzinom. Društvene mreže su svakome dale preveliku slobodu, koja postaje predmet zloupotrebe i prečesto prelazi granicu dobrog ukusa i preobražava se u bizarnu i morbidnu.

Prosvetni radnici, čije su ruke zavezane, jesu u strahu. Na poslu više nisu bezbedni jer je slučaj „Ribnikar” samo nadogradio slučaj „Trstenik”. Sa izvlačenja stolice, đaci su prešli na vatreno oružje. Izgleda da je američka „mečka” napunjena dinamitom zaigrala i pred našim vratima. Zamoreni obimnom papirologijom kojom moraju da se bave, prosvetari ne mogu kvalitetno da vrše osnovnu delatnost – obrazovanje (i vaspitanje).

Osuđivani kriminalci dolaze u posetu osnovnim školama, „muzičkim” grupama koje „pevaju” o kriminalu i prostituciji dozvoljava se da snime spot u krugu škole, a polupismene tiktokerke dolaze u škole da drže predavanja deci.

Sve u svemu, kada se sjedine roditeljska nebriga, onesposobljeni prosvetni radnici i bizarnosti koje pristižu sa svih strana dobije se tempirana bomba koja ostavlja i te kako vidljive tragove na društvo. Nastradale dece, nažalost, više nema, a riba od glave smrdi. Izgleda da smo na glavobolju reagovali odsecanjem glave. Naša boljka zahteva sistemsko rešenje, a prašina zahteva detaljno čišćenje. Tek kad se prašina očisti, kao društvo možemo da se razvijamo. A za čišćenje će nam biti potrebno mnogo razgovora i međusobnog poverenja.

Krajnje je vreme da deci podarimo kvalitetan smeh, dobre emisije i filmove i mnogo radosti. Ranjenicima želimo brzo ozdravljenje, a ožalošćenim porodicama saučešće, uz pruženu ruku pomoći i podršku. Mnogo će vode morati da proteče Savom i Dunavom dok se njihove rane bar malo zaleče, ako se ikad budu zalečile.

Aleksa Jevtić,
gimnazijalac, predsednik Đačkog parlamenta Gimnazije u Lazarevcu