Смеха дајте деци

Након контунираног, вишегодишњег гурања проблема, размирица и трзавица под тепих, под тим истим тепихом створила се велика планина. Њу је прошле среде разоткрио један 13-годишњак тако што се наоружан „до зуба” саплео о њу и окрвавио своје руке, угасио девет живота, а силина којом су ти проблеми изашли на видело успела је да спусти државну заставу на пола копља на цела три дана и замота целу земљу и регион у црно.

Доста дуго смо се правили као да не видимо нагомилане проблеме јер, ипак, тепих са лепим дезеном на себи уме да завара око. Тепих јесте леп, али оно испод њега нимало није лепо и једноставно смо се претварали да тај „ситан” набор на тепиху не уочавамо.

Свакодневна неизвесност, брзина живота, начин на који живимо, слаб животни стандард, негативни утицаји са мрежа и телевизије само су неки од фактора ризика који су довели до стања у којем се налазимо ових дана.

На националним фреквенцијама нема квалитетног дечјег програма, чије је постојање нужно ако телевизија хоће да користи националну фреквенцију. Не сме се заборавити да је национална фреквенција јавно добро и да сви грађани, како старији, тако и млађи, морају имати на располагању разноврстан програм, од информативног, забавног и документарног, до образовног и дечјег. Уместо тога, свакодневно нам се „сервирају” информације о дешавањима у Шимановцима која се могу окарактерисати као гротескна. Дневнике нам преплављују обесхрабрујуће вести о свакодневној економској кризи, узнемирујуће сцене из Украјине, а они најзагриженији не презају од извештавања о најсочнијим темама из црне хронике. Ни временска прогноза нам не иде наруку. Утешне вести каткад могу стићи из света спорта, под условом да се играчи у међувремену не побију на терену.

Речено нам је да млади не прате телевизију, али се никако не сме изоставити податак да су телевизијски и интернетски свет веома блиски и да се информације из једног у други свет преносе јако великом брзином. Друштвене мреже су свакоме дале превелику слободу, која постаје предмет злоупотребе и пречесто прелази границу доброг укуса и преображава се у бизарну и морбидну.

Просветни радници, чије су руке завезане, јесу у страху. На послу више нису безбедни јер је случај „Рибникар” само надоградио случај „Трстеник”. Са извлачења столице, ђаци су прешли на ватрено оружје. Изгледа да је америчка „мечка” напуњена динамитом заиграла и пред нашим вратима. Заморени обимном папирологијом којом морају да се баве, просветари не могу квалитетно да врше основну делатност – образовање (и васпитање).

Осуђивани криминалци долазе у посету основним школама, „музичким” групама које „певају” о криминалу и проституцији дозвољава се да сниме спот у кругу школе, а полуписмене тиктокерке долазе у школе да држе предавања деци.

Све у свему, када се сједине родитељска небрига, онеспособљени просветни радници и бизарности које пристижу са свих страна добије се темпирана бомба која оставља и те како видљиве трагове на друштво. Настрадале деце, нажалост, више нема, а риба од главе смрди. Изгледа да смо на главобољу реаговали одсецањем главе. Наша бољка захтева системско решење, а прашина захтева детаљно чишћење. Тек кад се прашина очисти, као друштво можемо да се развијамо. А за чишћење ће нам бити потребно много разговора и међусобног поверења.

Крајње је време да деци подаримо квалитетан смех, добре емисије и филмове и много радости. Рањеницима желимо брзо оздрављење, а ожалошћеним породицама саучешће, уз пружену руку помоћи и подршку. Много ће воде морати да протече Савом и Дунавом док се њихове ране бар мало залече, ако се икад буду залечиле.

Алекса Јевтић,
гимназијалац, председник Ђачког парламента Гимназије у Лазаревцу