Kako je polumaraton „pojeo” maraton

Organizatori manifestacije „Beogradski maraton” – preduzeće „Beogradski maraton” i Grad Beograd – uporno, koristeći medije, degradiraju pojam i ideju maratona, dugoprugaške, najteže sportske atletske trkačke discipline u dužini od 42,2 kilometra. To rade tako što maraton, koji je vrhunsko herojstvo i viteštvo duha i tela, poistovećuju i na neki način „utapaju” u manifestaciju „Beogradski maraton”, u kojoj dominiraju polumaratonci – trkači na upola kraćoj stazi, dužine 21,1 kilometar.

Iz propagandnih interesa javnosti se šalju poruke kao što su „na startu 10.000 maratonaca”, „oboren rekord u broju učesnika”, „najveći do sada Beogradski maraton” i slične. Međutim, ozbiljan svet, u kojem se trči samo 42,2 kilometra (npr. evropski maratoni u aprilu ove godine – Pariz s 50.787 maratonaca, Roterdam sa 17.000 ili američki Boston sa 30.000) jasno zna, kada beogradsku „masovku” od 10.000 „maratonaca” na startu uporedi sa završnom listom istrčalih – 885 maratonaca koji su istrčali 42,2 kilometra i 5.251 polumaratonac koji je pretrčao 21,1 kilometar – da je u slučaju Beogradskog maratona, u stvari, reč o polumaratonu i maratonu.

„Masovni” sportski događaj je medijski – vizuelno i tekstualno – namenjen prvenstveno domaćem svetu, uglavnom neupućenom i neobaveštenom, čak i dovedenom u zabludu o čemu je u suštini reč. Primera radi, posmatrač ne može na startu da prepozna ko su maratonci – oni su utopljeni u masu polumaratonaca. Za njega su svi – maratonci, jer nema bilo kakvog, pa ni vizuelnog razdvajanja trkača u ove dve dugoprugaške discipline. U nastupima na medijima pred ovaj sportski događaj organizatori nisu nijednom prilikom prikazali kako izgledaju i koje su boje startni brojevi za trkače u ove dve discipline, pa tako posmatrači u prvih 18 kilometara zajedničke staze nisu mogli da primete „zelene” maratonce u moru „plavih” polumaratonaca. Tek u finišu, u ciljnoj ravnini, poslednjih 570 metara fizičkog razdvajanja i na samom cilju gledaoci su mogli da shvate ko je ko u ovom sportskom događaju.

Uzgred, da napomenem i da je na cilju već posle tri i po sata (maratonci trče do šest sati vremenskog limita) nestala okrepa – banane (kojih je na okrepnim stanicama duž staze bilo „i za gađanje”), jabuke i sportski tonici. Poplava polumaratonaca pojela je svu okrepu, koja nije bila fizički razdvojena i rezervisana za trkače obe discipline. Oni sa pola maratona „u nogama” dobili su tako od organizatora mogućnost da odmah nadoknade energiju i brzo se oporave, koja je zbog ovog propusta maratoncima uskraćena.

Dr Dušan Nikoliš,
naučni savetnik i maratonac, Beograd