Mangupi vam kvare dete

Ima tome više od dvesta godina kada su, vođeni pravednim gnevom, radnici u Engleskoj počeli da razbijaju mašine uvereni da su one krive za njihov težak položaj, odnosno sve male nadnice i sve veću nezaposlenost. Taj ludistički pokret je dobio ime po nekom Nedu Ludu koji je prvi razbio svoj razboj. Kao što se razboj ne zove zato što je to bila najčešće razbijana naprava, tako ni ludisti nisu bili ludi, mada su imali ozbiljan problem sa shvatanjem realnosti.

Nešto ranije, počevši od kraja 15. pa sve do početka 18. veka u Evropi (a kod nas se to dešavalo još i u Karađorđevo doba) strah od epidemija i gladi i drugih zala popularizovao je spaljivanje veštica koje su optuživane da su svojim zloćudnim činodejstvovanjem prizivale jahače apokalipse. Procene o broju žena spaljenih na lomači ili pogubljenih na druge ništa manje svirepe načine kreću se od nekoliko desetina do sto hiljada. Glave im je došlo to što je, s vremena na vreme, javno mnjenje bilo ubeđeno da su one izvor pošasti.

Mogli bi se dalje nabrajati primeri u kojima ljudi, obično gonjeni strahom, besom i predrasudama, pronalaze uglavnom pogrešne ili bar sporedne krivce za svoje nedaće. Pomenimo samo migrante ili druge marginalne grupe na koje se neretko svaljuju frustracije onih koji jedva da su u nešto boljem položaju od njihovog.

Ipak, jedan posebno zanimljiv slučaj savremenog žrtvenog jarca predstavljaju digitalne tehnologije, internet i posebno takozvane društvene mreže.

Opravdano zgroženi nad strašnim zločinima koji su u crno zavili naše društvo, uplašeni da se zlo ne ponovi i željni brzih odgovora koji će opasnost otkloniti, ili je bar učiniti vidljivom, gotovo da smo konsenzualno kao uzrok označili i prihvatili širenje različitih malignih sadržaja kroz društvene mreže. S tim u vezi, savremeni ludisti niču na sve strane. Viču na savetima roditelja, mudruju sa malih ekrana TV prijemnika, beče se sa stubaca tabloida, zabrinuto vrte glavama ispred seoskih i prigradskih prodavnica sa politrama piva u ruci, i ma koliko se međusobno razlikovali, svi zajedno traže ukidanje društvenih mreža, proterivanje interneta iz života naše dece i zabranu nasilnih sadržaja gde god da se on pojavi, a zna se da se pojavljuje na internetu i u rijaliti programima televizije Pink.

Čak i oni koji su se gnušali nad retuširanjem i cenzurom sadržaja crtanih filmova u kojima Džeri lupa Toma čekićem po glavi, ili se Pepe tvor seksističkim manirom udvara svojoj izabranici, a Pepa-prase ne znam šta već radi, sada složno traže gašenje rijaliti programa i „Tiktoka”. Čekam dan kada će se neki novi Ned Lud dosetiti da zatraži, ako već sam ne pokuša, ispravljanje fresaka koje prikazuju raspeće Hristovo kao posebno brutalan čin nasilja nad nevino osuđenim licima. Neko će reći da je to o čemu pišem preterivanje, ali činilo se da je preterivanje i ispravljanje i brisanje neprikladnih i politički nekorektnih reči iz remek-dela svetske književnosti, pa to postaje stvarnost.

Drugi će reći da sve to nije isto i da se ne mogu porediti Hristovo raspeće i raspeće butina neke nazovistarlete pred očima kojekakvih onanista, ali u osnovi sve su to slike koje nam dolaze iz spoljnjeg sveta, a koje mi prerađujemo našim umovima. One nam se ne urezuju direktno, već ih mentalno prerađujemo u skladu sa, između ostalog, određenim vrednostima koje kažu da je nešto prihvatljivo i poželjno, a nešto drugo neprihvatljivo i nepoželjno, odnosno da je nešto samo simbol koji predstavlja nešto drugo od onoga što se prikazuje da jeste. I upravo je u tome problem što smo kao društvo zakazali u kulturnoj sferi koja razvija i osposobljava ličnost da razdvoji dobro od onoga što je loše, ispravno od neispravnog, poželjno od nepoželjnog.

Jedini prigovor koji bi se, donekle, mogao prihvatiti jeste da prikazivanje „opasnih” sadržaja vodi normalizaciji nasilja, prostakluka i koječega. Pa ipak, pre bi se moglo reći da tu nije reč o normalizaciji nego o oguglalosti koja čini da nas takve scene ne uzbuđuju, već čine ravnodušnima umesto da nas skandalizuju.

No, vođeni tom logikom, morali bismo od nadležnih organa zatražiti da ukinu sve informativne emisije u kojima se pojavljuju ratoborni Volodimir, maskirno odelo, Zelenski i njegov alter ego Medvedev koji nas svako malo plaši najavom nuklearne kataklizme.

Ali, nije u tome poenta. Nespremnost da se samokritički osvrnemo, kao i sklonost da uvek i za sve optužujemo druge. U konkretnom slučaju generaciju Z (kao da je mi nismo vaspitali); „društveni sistem” (a da često ne zna ni šta taj pojam znači); američku kulturu (ne shvatajući da pritom mislimo na globalnu potrošačku kulturu čiji smo integralni deo); najzad medije i društvene mreže (nespremni da u tome budemo dosledni) – mi zapravo činimo sve da odgovornost skinemo sa sebe.

Bora Đorđević je davno napisao jednu polušaljivu ali dubinski istinitu pesmu, po kojoj je ovaj tekst dobio ime, u kojoj je plastično ukazao na činjenicu da deca uče (u)gledajući (se) na nas. Suočeni sa njihovim ponašanjem, umesto da razvijemo svest o tome, radije prstom upiremo na druge – nekada je to bilo „loše društvo”, a danas su društvene mreže.

Reče mi jedan čo’ek da su to što nam deca žive na društvenim mrežama, kao i sva ostala zla ovog sveta posledica prihvatanja američke kulture. Odmah mi je bilo lakše – dobro je da nije do nas. Sva sreća. Problem je samo što kultura nije nešto upakovano u celofan, nešto što biramo u izlozima kulture pa raspakujemo pred našom decom, već nešto što izrasta iz ukupnog načina života. Tako je bilo, tako je i danas. Kultura i nije ništa drugo nego izraz našeg celokupnog života posebno njegove materijalne i socijalne sfere. Ne određuje svest ljudi njihovo društveno biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest – što bi rekao Marks, ili kako je primetio jedan narodni filozof – sedište određuje gledište.

Drugim rečima, ako hoćemo da odbacimo globalnu kulturu, morali bismo da se odreknemo i svega ostalog što čini naš život. I nisu, na kraju krajeva, deca kriva što „blenu” u telefon kao tele u šarena vrata, već je nama lakše da gledamo svoja posla dok oni miruju ispred ekrana telefona i kompjutera. Lakše nam je da jurimo svoje karijere, novac, uspeh ili na kraju krajeva da se odmaramo nego da razgovaramo sa decom. Lakše nam je da tvrdimo kako su deca nepristupačna i kako eto kada bismo mi hteli da razgovaramo oni gledaju u telefon. Zaboravljajući i ne primećujući koliko puta smo bili zabavljeni sobom kada su oni hteli da razgovaraju. Kao da ne znamo ili smo zaboravili da se ništa vredno ne postiže bez truda i naprečac. A možda i jeste u tome stvar.

I nismo jedini. Za pravo nam daju milioni roditelja širom sveta koji u svim mogućim anketama izražavaju zabrinutost i smatranje da su za porast nasilja (a da zapravo ni to nije tačno, jer je nasilja nekada bilo mnogo više) krivi internet i društvene mreže. O antidruštvenom karakteru interneta i društvenih mreža već sam ovde pisao i opet ću, ali to je druga i mnogo šira tema. Međutim, svaljivati isključivu odgovornost za masakre na internet i društvene mreže tipično je traženje žrtvenog jarca.

Da podsetimo, biblijska legenda kaže da su drevni Jevreji u pustinju izvodili dva jarca. Na jednog su ritualno tovarili svoje grehe. Bog bi svoju ljutnju umesto na njima iskalio na jarcu. Kako u biblijska vremena tako i danas više smo skloni da sopstvene grehe prebacimo na druge pa zvali se oni jarci, veštice, migranti, razboji ili društvene mreže i veštačka inteligencija.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu