Deci treba posvetiti više pažnje

Nasilje kao reakcija pojedinca na neku svoju osujećenost može imati razne izvore – onoliko koliko ima vrsta nezadovoljstava. Ukazaću ovde na neka od češćih. Prvi, takoreći okvirni uslov ili preduslov svih uslova jeste – oružje ne sme biti ne samo na dohvatu, nego čak ni na videlu dece. Dečja duša je krhkija i povodljivija nego kod odraslih, pa su i frustracije žešće i spontanije.

Drugi okvirni uslov ili preduslov je publicitet. Davne 1979. godine dogodilo se ubistvo u jednom parku u Milvokiju. Građani su mesecima dvostruko zaključavali kuće, garaže, podrume i nastojali da pre zalaska sunca već budu u kućama. Dan-dva po mom povratku u Beograd desilo se ubistvo u parku kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta – neki manijak se zaleteo i nožem presekao vrat nepoznatom šetaču. A već sutradan posle tog monstruoznog ubistva stotine ljudi šetale su se tim istim parkom, dok su neki sedeli u kafani „Manjež” leđima okrenuti ka ivici tog parka. Ogromna razlika u reakciji na slične događaje proistekla je iz publiciteta: američka televizija je celog dana vrtela slike s mesta zločina, novine su opisivale zločin i zločinca na čitavoj naslovnoj strani. Naši mediji su o tome objavili kratku vest, bez foto-priloga. Sećam se da su jedne dnevne novine objavile o tome vest od šest redova na 18. strani. Naši današnji mediji ogromnom pompom mogu u labilnim i rovitim karakterima da izazovu da zločinci poprime imidž heroja – oni smeju ono što mi ne smemo. Da prizovu imitaciju zla pod iluzijom pozitivne identifikacije.

Današnje porodice mahom imaju po jedno ili dva deteta, za razliku od nekadašnjih. Porodice sa više dece nisu mogle da svakom ukažu punu pažnju – veća deca (momčići ili devojke) dobijala su bolju odeću i obuću, veći džeparac... Sama deca su to razumevala. Današnji jedinci su navikli da im se maksimalno ugađa i samim tim imaju manju toleranciju, teško im padaju i mali prigovori, a kamoli krupne zamerke, kakve se roditeljima katkad i nehotice omaknu. Tako je, na primer, majka ćerki u delikatnom uzrastu zamerila što se „licka” pred ogledalom umesto da uči: „Ne dolazi mi na oči ako ne popraviš ocene.” Devojčica nije uspela da ih popravi i izvršila je samoubistvo. Većina roditelja nije svesna da previsokom zahtevnošću opterećuju decu, pripisujući im nerealne potencijale, što katkad izazove tragične posledice. Moj otac bio je samouk zemljoradnik, ali je zapazio da je posredan podsticaj bolji od direktnog, koji liči na naređenje. Povede na njivu nas dečake – ja dvanaest godina, brat tek deset – da mu pomognemo u okopavanju kukuruza. Motike teške, zemlja tvrda, nesnosna žega, a letnjem danu nikad kraja. A otac nam kaže: „Ja bih voleo da svakog dana ovako zajedno radimo, šta će vam škola, ostanite na selu.” Mi trk na učenje iako nam roditelji nikad nisu rekli: „Učite, deco.”

Moj komšija ovako je hrabrio sina studenta pred težak ispit: „Ti si lepo spremio ispit, sigurno ćeš položiti, ali da znaš – svaki ispit je pomalo i lutrija, ima pitanja koja bi zbunila i profesore. Dešava se da padne i najbolji student.” Na diskretan način je i hrabrio i tešio.

Poznato je da je duševna labilnost češća kod usamljenih nego kod druželjubivih ljudi. Mnoga deca su danas usamljena, čekajući i više sati dolazak roditelja s posla. A duga i česta samoća i nehotice prizovu ulicu. Junaci ulice dobiju oreol heroja, postanu uzor nesigurnoj i zapostavljenoj deci.

Rastao sam u već davnom Titovom dobu. Škole su tada imale razne vanškolske aktivnosti i mnoge sekcije – literarnu, likovnu, muzičku, šahovsku, za strane jezike... Najpopularnije su bile sportske – odeljenska takmičenja u malom fudbalu, košarci, odbojci. Moje odeljenje je bilo najbolje u košarci, ali ovaj sport nije angažovao samo desetak igrača, već i celo odeljenje, kao navijače. Sekcije su uklanjale čamu i dosadu samoće, podsticale društvenost i solidarnost, jačale volju, karakter, samouvažavanje, otpornost. A iz nekih sekcija stasali su i umetnici i sportisti – član „moje” literarne sekcije bio je i potonji čuveni pisac Moma Dimić, a iz sportskih sekcija vinulo se čitavo sazvežđe sportista.

Osim pomenutih faktora – oružje daleko od dece, manja medijska pompa kad je reč o kriminalcima, veća pažnja prema dečjim potrebama i željama, sadržajno korišćenje slobodnog vremena – bitno je i stanje u društvu. Mada je to krupan faktor, nije jedino bitan. Među neuporedivo siromašnijim Afrikancima, gde milioni gladuju, manje je samoubistava nego u Skandinaviji. Duševno i materijalno ne obitavaju uvek u duhu harmonije, često su u raskoraku. Zato i male pažnje i međusobno razumevanje imaju krupnu ulogu u životu.

Vitomir Teofilović,
književnik, Beograd