Деци треба посветити више пажње

Насиље као реакција појединца на неку своју осујећеност може имати разне изворе – онолико колико има врста незадовољстава. Указаћу овде на нека од чешћих. Први, такорећи оквирни услов или предуслов свих услова јесте – оружје не сме бити не само на дохвату, него чак ни на виделу деце. Дечја душа је крхкија и поводљивија него код одраслих, па су и фрустрације жешће и спонтаније.

Други оквирни услов или предуслов је публицитет. Давне 1979. године догодило се убиство у једном парку у Милвокију. Грађани су месецима двоструко закључавали куће, гараже, подруме и настојали да пре заласка сунца већ буду у кућама. Дан-два по мом повратку у Београд десило се убиство у парку код Југословенског драмског позоришта – неки манијак се залетео и ножем пресекао врат непознатом шетачу. А већ сутрадан после тог монструозног убиства стотине људи шетале су се тим истим парком, док су неки седели у кафани „Мањеж” леђима окренути ка ивици тог парка. Огромна разлика у реакцији на сличне догађаје проистекла је из публицитета: америчка телевизија је целог дана вртела слике с места злочина, новине су описивале злочин и злочинца на читавој насловној страни. Наши медији су о томе објавили кратку вест, без фото-прилога. Сећам се да су једне дневне новине објавиле о томе вест од шест редова на 18. страни. Наши данашњи медији огромном помпом могу у лабилним и ровитим карактерима да изазову да злочинци поприме имиџ хероја – они смеју оно што ми не смемо. Да призову имитацију зла под илузијом позитивне идентификације.

Данашње породице махом имају по једно или два детета, за разлику од некадашњих. Породице са више деце нису могле да сваком укажу пуну пажњу – већа деца (момчићи или девојке) добијала су бољу одећу и обућу, већи џепарац... Сама деца су то разумевала. Данашњи јединци су навикли да им се максимално угађа и самим тим имају мању толеранцију, тешко им падају и мали приговори, а камоли крупне замерке, какве се родитељима каткад и нехотице омакну. Тако је, на пример, мајка ћерки у деликатном узрасту замерила што се „лицка” пред огледалом уместо да учи: „Не долази ми на очи ако не поправиш оцене.” Девојчица није успела да их поправи и извршила је самоубиство. Већина родитеља није свесна да превисоком захтевношћу оптерећују децу, приписујући им нереалне потенцијале, што каткад изазове трагичне последице. Мој отац био је самоук земљорадник, али је запазио да је посредан подстицај бољи од директног, који личи на наређење. Поведе на њиву нас дечаке – ја дванаест година, брат тек десет – да му помогнемо у окопавању кукуруза. Мотике тешке, земља тврда, несносна жега, а летњем дану никад краја. А отац нам каже: „Ја бих волео да сваког дана овако заједно радимо, шта ће вам школа, останите на селу.” Ми трк на учење иако нам родитељи никад нису рекли: „Учите, децо.”

Мој комшија овако је храбрио сина студента пред тежак испит: „Ти си лепо спремио испит, сигурно ћеш положити, али да знаш – сваки испит је помало и лутрија, има питања која би збунила и професоре. Дешава се да падне и најбољи студент.” На дискретан начин је и храбрио и тешио.

Познато је да је душевна лабилност чешћа код усамљених него код дружељубивих људи. Многа деца су данас усамљена, чекајући и више сати долазак родитеља с посла. А дуга и честа самоћа и нехотице призову улицу. Јунаци улице добију ореол хероја, постану узор несигурној и запостављеној деци.

Растао сам у већ давном Титовом добу. Школе су тада имале разне ваншколске активности и многе секције – литерарну, ликовну, музичку, шаховску, за стране језике... Најпопуларније су биле спортске – одељенска такмичења у малом фудбалу, кошарци, одбојци. Моје одељење је било најбоље у кошарци, али овај спорт није ангажовао само десетак играча, већ и цело одељење, као навијаче. Секције су уклањале чаму и досаду самоће, подстицале друштвеност и солидарност, јачале вољу, карактер, самоуважавање, отпорност. А из неких секција стасали су и уметници и спортисти – члан „моје” литерарне секције био је и потоњи чувени писац Мома Димић, а из спортских секција винуло се читаво сазвежђе спортиста.

Осим поменутих фактора – оружје далеко од деце, мања медијска помпа кад је реч о криминалцима, већа пажња према дечјим потребама и жељама, садржајно коришћење слободног времена – битно је и стање у друштву. Мада је то крупан фактор, није једино битан. Међу неупоредиво сиромашнијим Африканцима, где милиони гладују, мање је самоубистава него у Скандинавији. Душевно и материјално не обитавају увек у духу хармоније, често су у раскораку. Зато и мале пажње и међусобно разумевање имају крупну улогу у животу.

Витомир Теофиловић,
књижевник, Београд