Reč za spor i za pesmu

Po svoj prilici, Kosmet nije „najskuplja srpska reč”, ali je, sudeći po poslednjem skupštinskom zasedanju, bar formalno gledano – ključna. Posvećuju joj se i rezolucije i amandmani, i uvodna izlaganja i replike. Bila je uzrok raspuštanja prošle vlade, sada povod rascepa u Srpskoj radikalnoj stranci. Čak i oni kojima je jedna druga reč neuporedivo milija, paze da na desetak „Evropa” i „evropski” upotrebe bar jednom „Kosovo i Metohija” i „kosovometohijski”. Kakav god da je kontekst...

Sa svoje strane, televizije Kosmet drže u fokusu tek onoliko koliko je dnevnopolitička tema, prateći sasvim pragmatično aktuelni politički život. Kad nema izveštaja iz Njujorka ili Brisela o stavovima tamošnjih zvaničnika, ili o međupartijskim i unutarpartijskim sporovima ovdašnjih, a sve u sferi „visoke politike”, nema ni Kosmeta na ekranu. Da nije poseta kosmetske dece Beogradu ili njihovih putovanja na Taru, u Grčku, u Rusiju...retko bi se koji građanin Kosmeta mogao videti i čuti u prestoničkim TV programima. Mimo situacija visoke napetosti i direktnih međuetničkih čarki – gotovo da i nema TV zapisa s one strane „administrativne granice”.

Rečju, Kosmet se ispostavlja kao tema od malog TV interesovanja i prostor za malo TV angažovanje.

Dva javna servisa, RTS i RTV, imaju redovne emisije „Život i standardi”, odnosno „Kosovo i Metohija” i pripremaju ih ili samostalno ili u saradnji s lokalnim srpskim ekipama. U oba slučaja, to je dobar uvid u stvarnost „na terenu”, u lične životne priče, u oblike kolektivne egzistencije. On je neophodan tim više što je za većinu gledalaca televizije, naročito onih iz srednje i mlađe generacije, Kosmet umnogome apstraktan, mentalni i (ili) emocionalni pojam, teritorija nikad neposredno viđena, nikad upoznata u živom kontaktu sa tamošnjim ljudima. Otud je ceo odnos prema njemu zasnovan upravo na posrednom i posredovanom TV doživljaju.

Pristup oba pomenuta ciklusa omogućuje da se oseti kolika je mera očaja i snaga nade u egzistencijalnim mukama Kosovaca, koliko revolta i koliko ohrabrenja izazivaju pojedine starosedelačke ili povratničke sudbine. I kad je neka od emisija ove vrste monotematska, poput poslednje RTS-a o obnovi manastira Devič, spaljenog u albanskom pogromu 2004. godine, iz nje se probija složenija, bogatija i slojevitija povest, uvek stvarajući potrebu da se ona i dalje prati, dopunjuje, razrađuje.

Javni servisi koji se preporučuju sloganima „Vaše pravo da znate sve” i „Bliži vama” u pogledu Kosmeta duguju i „više” i „bliže”. Ali šta je sa ostalima, sa kućama koje su se grčevito borile za nacionalnu frekvenciju u zemlji čija je međa, bar zvanično, još kod Dragaša? Šta sa stanicama koje se diče istraživačkim novinarstvom i autorskim imenima od ugleda, a nerado zalaze putevima južnih pruga? Šta sa studijima koji proklamuju otvorenost za nezavisne produkcije, ali zanemaruju naslove dokumentarnog žanra?

Preispitivaće to, valjda, ova ili neka bolje postavljena i sastavljena radiodifuzna agencija. Samo da se dotle Kosovo sasvim ne preseli u pesmu. Epsku, lirsku, tužbalicu...