Deset, reklo bi se, sasvim razumnih načela

Želja mi je da čitaocima „Politike” ponudim deset, čini mi se, razumnih načela za vođenje ekonomske politike jedne zemlje. Krenimo redom:

1. Fiskalna disciplina. Ovo se svodi na to da javni prihodi treba da pokrivaju javne rashode, budući da budžetski deficit, odnosno deficit javnih finansija dovodi do inflacije (koju niko ne želi) i do platnobilansnog (tekućeg) deficita. Čak me ovaj drugi i ne zabrinjava previše (ukoliko je suficit na kapitalnom računu u perspektivi dovoljan da ga pokriva), ali inflacija – teško da se neko može suprotstaviti ovom načelu. Fiskalna disciplina – zvuči razumno!

2. Promena prioriteta javnih rashoda. Treba, umesto besomučnog subvencionisanja svega i svačega (poput pokrivanja deficita penzijskog fonda ili gubitaka državnih železnica), javne rashode usmeriti na one programe koji su usmereni na podršku privrednom rastu i podršku najsiromašnijima. Zvuči razumno!

3. Poreska reforma. I to takva da kombinuje umanjenje (graničnih) poreskih stopa i uvećanje poreske osnovice. To će uvećati poreske, pa time i ukupne javne prihode. Zvuči razumno!

4. Liberalizacija kamatnih stopa. Ukoliko postoji kontrola kamatnih stopa, treba je ukinuti. Da li ovo treba objašnjavati u zemlji u kojoj su kamatne stope dugo bile ograničene, a kredite su mogli da dobiju samo članovi onoga čega treba da budeš član da bi dobio kredit. Srećom, danas nema ni govora o tako nečemu. Zvuči razumno!

5. Politika konkurentnog deviznog kursa. Dakle, centralna banka treba da obezbedi da precenjena domaća valuta ne ugrožava konkurentnost domaće privrede u razmeni sa inostranstvom. Svi oni „finansijski analitičari” i „eksperti za strana ulaganja” koji tvrde da je dinar precenjen, lako će se složiti sa ovom tvrdnjom. Zvuči razumno!

6. Liberalizacija spoljne trgovine. Molim lepo, ne kažem kojim tempom (imam ja o tome svoje mišljenje) nego samo da je to potrebno učiniti. Svima koji razumeju mehanizme i posledice spoljne trgovine ovo zvuči razumno. A onima koji ne razumeju, treba ukazati na činjenicu da kada želite da naškodite svom neprijatelju to činite tako da ga onemogućite da slobodno trguje. Može ratnim brodovima, kao Britanija Nemačkoj (1914), ili rezolucijom Saveta bezbednosti, kao Amerika i ostali Srbiji (1992). Zvuči razumno! Ne sankcije, nego liberalizacija spoljne trgovine.

7. Liberalizacija kapitalnog priliva. Ne radi se, dakle, o punoj liberalizaciji kapitalnog računa, nego samo o tome da svi oni stranci koji žele da ulože u zemlju, da nešto kupe ili izgrade u njoj, to mogu da urade bez ikakvog ograničenja. Zvuči razumno!

8. Privatizacija. E sada, za one koji dobiju alergijski napad na ovu reč, citiraću jednog od proverenih ljubitelja društvene svojine, čoveka koji je bio lojalni centurion svih Miloševićevih kohorti: „društvena svojina može da bude isto toliko efikasna kao i privatna”. Dakle, „može” (kondicional) i „isto toliko” (ne može da bude efikasnija). Na osnovu navedenog stava mog omiljenog centuriona, ja sam za privatizaciju, budući da je zagovara i njen protivnik. Zvuči razumno!

9. Deregulacija. Ona koja podrazumeva, pre svega, uklanjanje regulatornih barijera ulasku novih preduzeća u granu, čime se uvećava konkurencija. Dakle, ne ona deregulacija koja podrazumeva uklanjanje regulacije bezbednosti proizvodnje, ekološku regulaciju, ili ekonomsku regulaciju u slučaju prirodnih monopola. Zvuči razumno!

10. Zaštita privatne svojine. To podrazumeva zaštitu privatne svojine najslabijih, onih koji su na granici formalnog sektora, s jedne ili druge strane. Jaki već imaju način da zaštite svoju privatnu svojinu. Zvuči razumno!

Da li možemo da se saglasimo oko ovih deset tačaka? Da li i Vama one zvuče razumno? Da li smo postigli konsenzus?

E, sada, neki možda već naslućuju o čemu se radi. Za ostale sledi pitanje: da li znate kako se naziva skup načela koji su upravo opisani u deset tačaka? Kratko i jasno: Vašingtonski konsenzus! I to opisan i obrazložen (osim onih sankcija i onog centuriona) prema izvornom objašnjenju Džona Vilijamsona, čoveka koji ga je i formulisao davne 1989. godine.

Mislim da bi bilo dobro da svako sebi postavi pitanje: da li su ova načela „neoliberalna”? Da li se ovde radi o „tržišnom fundamentalizmu”? Da li se ovde zagovara „minimalna država”, ona koja treba samo da brani privatnu svojinu pojedinca i njegovu slobodu? Koje je od ovih načela nerazumno? Prosudite sami! Ja, moram da kažem, to nigde ne vidim, nezavisno od toga u kojoj meri se slažem sa ovim načelima. I nemojte da na ova pitanja sebi odgovarate sa „ali Džozef Stiglic kaže....” – pokušajte sami da donesete svoj sud. A o dotičnom Stiglicu ćemo u jednom od narednih nastavaka.

Razmislite još o tome da li je argentinski finansijski slom (2001) posledica sprovođenja načela Vašingtonskog konsenzusa ili njihovih kršenja (načela 1, 2, delimično 3 i, naročito, 5). I, možda, još i samo ovo: da li se srpske vlasti danas pridržavaju ovih načela? Vašingtonski konsenzus? Zvuči razumno!

predsednik Centra za liberalno-demokratske studije