Društvo za dečiju i adolescentnu psihijatriju Srbije: Podržavamo odluku da se počne sa procesom povratka dece u školske klupe OŠ „Vladislav Ribnikar“

Društvo za dečiju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke Srbije, koje okuplja veliki broj stručnjaka za mentalno zdravlje dece i mladih, podržava odluku da se započne sa procesom povratka deca Osnovne škole „Vladislav Ribnikar” u školske klupe, uz podršku i individualizovan pristup. Oni ističu da nakon ovakvog traumatičnog događaja automatski refleks svakoga od nas, a posebno roditelja, jeste da zaštiti svoje dete – prvo od direktne ugroženosti, a onda od psihološke traumatizacije.

„U skladu sa tim, svedoci smo da se u medijima daju oprečne izjave povodom procene o važnosti povratka dece u školu nakon strašnog događaja i vraćanja na mesto trauma. Upravo u cilju zaštite dece, važno je balansirati između zaštite od retraumatizacije sa jedne strane i zaštite od dugotrajnih posledica traumatizacije sa druge strane, u smislu hroničnog  doživljaja ugroženosti, anksioznosti i nemoći. Zato je važno i izbalansirati između neposredne zaštite i izmeštanja sa mesta nesreće, sa jedne i povratka normalnih životnih rutina, sa druge strane. Naime, psihijatrijsko-psihološka praksa pokazala nam je da dugoročno izbegavanje uobičajenih životnih rutina po pravilu čini više štete nego koristi – u smislu produbljivanja osećaja bespomoćnosti i straha. Suočavanje je jedno od osnovih metoda lečenja anksioznih poremećaja i post-traumatskog stresnog poremećaja. Zbog toga verujemo da nije pitanje da li deca treba da nastave sa školovanjem, već na koji način individualizovati povratak“, ističu predstavnici Društva za dečiju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke Srbije.

Oni dodaju da su nakon tragedije koja se dogodila u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ od velikog broja roditelja, ali i predstavnika medija, dobili pitanje – kada treba vratiti dete u školu, zbog čega su i odlučili da izađu u javnost sa zajedničkim stavom po ovom pitanju.

„Dok traju simptomi akutnog stresa (akutna uznemirenost, strah, nesanica ili problem sa apetitom) povratak u rutinu nosi visok rizik od retraumatizacije. Od momenta kada se ti simptomi umire nema razloga za veliko odlaganje. Naprotiv, produženo odlaganje moglo bi doneti više štete nego koristi. Važno je napomenuti da ovde ne govorimo samo o stresu dece, već i o stresu roditelja. Zbog toga je značajno da se u svakom pojedinačnom slučaju i deca i roditelji slože da je vreme za povratak.

Reakcije na stres visoko su individualizovane, pa verujemo da je važno i da školstvo omogući individualizovan povratak, u smislu olakšica vezanih za vreme povratka, ili škole u koje će se dete vratiti. Ako govorimo o deci koja su najdirektnije pogođena situacijom, kao što su žrtve ranjavanja, braća i sestre i neposredni svedoci, odluku o povratku treba doneti individualizovano uz konsultacije sa nekim od profesionalaca iz oblasti mentalnog zdravlja, uz mogućnost postepenog izlaganja školskoj sredini.

Drugo pitanje koje se postavlja jeste način povratka dece u školu. Verujemo da je u startu potrebno omogućiti prisustvo profesionalaca, što i jeste u ovom momentu omogućeno, kao i prisustvo roditelja, a u cilju jačanja doživljaja bezbednosti i kontrole nad situacijom. Važno je i ne žuriti sa započinjanjem nastave, već ostaviti prostor i vreme da se o traumatskom iskustvu i gubitku govori, uz prisustvo učenika, roditelja, profesora i profesionalaca iz domena mentalnog zdravlja. Konačno, mišljenja smo i da je potrebno organizovati komemoraciju, jer smatramo da deca u sebi nose rezilijentnost, odnosno  kapacitet da prevladaju traumatska iskustva, koju moramo da podržimo i gajimo“, zaključuju predstavnici Društvo za dečiju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke Srbije.