Друштво за дечију и адолесцентну психијатрију Србије: Подржавамо одлуку да се почне са процесом повратка деце у школске клупе ОШ „Владислав Рибникар“

Друштво за дечију и адолесцентну психијатрију и сродне струке Србије, које окупља велики број стручњака за ментално здравље деце и младих, подржава одлуку да се започне са процесом повратка деца Oсновне школе „Владислав Рибникар” у школске клупе, уз подршку и индивидуализован приступ. Они истичу да након оваквог трауматичног догађаја аутоматски рефлекс свакога од нас, а посебно родитеља, јесте да заштити своје дете – прво од директне угрожености, а онда од психолошке трауматизације.

„У складу са тим, сведоци смо да се у медијима дају опречне изјаве поводом процене о важности повратка деце у школу након страшног догађаја и враћања на место траума. Управо у циљу заштите деце, важно је балансирати између заштите од ретрауматизације са једне стране и заштите од дуготрајних последица трауматизације са друге стране, у смислу хроничног  доживљаја угрожености, анксиозности и немоћи. Зато је важно и избалансирати између непосредне заштите и измештања са места несреће, са једне и повратка нормалних животних рутина, са друге стране. Наиме, психијатријско-психолошка пракса показала нам је да дугорочно избегавање уобичајених животних рутина по правилу чини више штете него користи – у смислу продубљивања осећаја беспомоћности и страха. Суочавање је једно од основих метода лечења анксиозних поремећаја и пост-трауматског стресног поремећаја. Због тога верујемо да није питање да ли деца треба да наставе са школовањем, већ на који начин индивидуализовати повратак“, истичу представници Друштва за дечију и адолесцентну психијатрију и сродне струке Србије.

Они додају да су након трагедије која се догодила у Oсновној школи „Владислав Рибникар“ од великог броја родитеља, али и представника медија, добили питање – када треба вратити дете у школу, због чега су и одлучили да изађу у јавност са заједничким ставом по овом питању.

„Док трају симптоми акутног стреса (акутна узнемиреност, страх, несаница или проблем са апетитом) повратак у рутину носи висок ризик од ретрауматизације. Од момента када се ти симптоми умире нема разлога за велико одлагање. Напротив, продужено одлагање могло би донети више штете него користи. Важно је напоменути да овде не говоримо само о стресу деце, већ и о стресу родитеља. Због тога је значајно да се у сваком појединачном случају и деца и родитељи сложе да је време за повратак.

Реакције на стрес високо су индивидуализоване, па верујемо да је важно и да школство омогући индивидуализован повратак, у смислу олакшица везаних за време повратка, или школе у које ће се дете вратити. Ако говоримо о деци која су најдиректније погођена ситуацијом, као што су жртве рањавања, браћа и сестре и непосредни сведоци, одлуку о повратку треба донети индивидуализовано уз консултације са неким од професионалаца из области менталног здравља, уз могућност постепеног излагања школској средини.

Друго питање које се поставља јесте начин повратка деце у школу. Верујемо да је у старту потребно омогућити присуство професионалаца, што и јесте у овом моменту омогућено, као и присуство родитеља, а у циљу јачања доживљаја безбедности и контроле над ситуацијом. Важно је и не журити са започињањем наставе, већ оставити простор и време да се о трауматском искуству и губитку говори, уз присуство ученика, родитеља, професора и професионалаца из домена менталног здравља. Kоначно, мишљења смо и да је потребно организовати комеморацију, јер сматрамо да деца у себи носе резилијентност, односно  капацитет да превладају трауматска искуства, коју морамо да подржимо и гајимо“, закључују представници Друштво за дечију и адолесцентну психијатрију и сродне струке Србије.