Dve Turske pišu istoriju

Do ovog 6. februara delovalo je da samo Alah može da ukloni Redžepa Tajipa Erdogana sa vlasti, a onda se u tom danu razornog zemljotresa, koji je odneo 50.000 života, mnogo toga promenilo.

Zbog kritika propusta u organizaciji spasavanja i višegodišnje korupcije, koja je tolerisala gradnju bez poštovanja seizmičkih standarda, privredne krize, ali i rastuće autoritarnosti, korozije sekularnog sistema i zaokreta u spoljnoj politici koji Tursku odmiču od NATO saveznika i primiču Rusiji, 69-godišnji predsednik se suočava sa neizvesnom voljom birača.

Parlamentarni i predsednički izbori 14. maja nesumnjivo su najveći izazov dve decenije duge Erdoganove vlasti. Sem dvojice kandidata bez izgleda, njegov rival je Kemal Kiličdaroglu, 74, kandidat raznorodne šestočlane koalicije Nacionalne alijanse i lider najjače opozicione Republikanske narodne partije, koji Erdogana nikada do sada nije pobedio.

Šansa je tu. Prvi put je dominantna figura turske politike u poziciji da izgubi izbore, a desna koalicija njegove umereno islamističke Partije pravde i razvoja (AKP) i Partije nacionalističkog pokreta ostane bez većine u parlamentu. Poslednja istraživanja kažu da Erdogan zaostaje za glavnim rivalom, ali da se razlika svela na minimum.

Erdogan je tokom predstavljanja kandidata na nacionalnoj televiziji pozvao birače da „biraju poverenje i preovlađujuću stabilnosti”, dok im je Kiličdaroglu poručio: „Ne glasate za mene 14. maja, glasaćete za pravdu.”

Opoziciona koalicija najavljuje da bi povratila demokratsku moć parlamenta, obnovila funkciju premijera ukinutu posle referenduma 2017. kada je uspostavljen predsednički sistem koji je Erdoganu omogućio apsolutističku kontrolu nad državom i društvom i ograničila jedan mandat predsednika na sedam godina.  Takođe, obnovila bi nezavisnost Centralne banke, vratila za Siriju tri miliona izbeglica i popravila ozbiljno narušene odnose sa SAD, evropskim partnerima i NATO-om.

Birači treba da se odluče između dva suštinski različita modela. Mnogo toga zavisiće od toga ko će da vodi zemlju, kako će upravljati, u kojem pravcu će ići ekonomija ali i kakvu će ulogu Turska imati na regionalnoj i međunarodnoj sceni.

Tokom godina na vlasti Erdogan je konsolidovao sistem na način kakav nije viđen tokom 75 godina višestranačke politike. Prikazao se kao neumorni nacionalistički i oportunistički vođa koji se nije plašio oslonca na represiju. Njegov ulog na ovim izborima je ogroman, i on to zna.

Predostrožnosti radi, režim je promenio izborni zakon u korist vladajuće koalicije, sa ciljem diskreditacije pokrenuti su sudski procesi protiv levičarske prokurdske Narodne demokratske partije – Kurdi su najavili da će biti protiv  Erdogana – ili opozicionog gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua. Doneti su restriktivni zakoni o civilnom društvu i pojačana je kontrola društvenih mreža koje su redak kanal preko kojeg opozicija može da dođe do javnosti.

Erdoganov drugi mandat najranjiviji je zbog načina upravljanja privredom. Vlasti su se opredelile za nekonvencionalnu politiku zasnovanu na premisi da će niske kamatne stope oboriti inflaciju. Rezultati su izostali mada je inflacija sa više od 80 procenata sada gotovo prepolovljena. Turska lira je od 2013. izgubila čak 91 procenat svoje vrednosti, a hrana je za godinu dana do ovog aprila poskupela za 54 odsto.

Mnogi birači AKP su razočarani. Šest miliona onih koji prvi put izlaze na izbore opisuju se kao „ljuti i bespomoćni” i više su skloni opoziciji.

Pokušavajući da ojača svoj rejting, Erdogan je najavio povećanje minimalne zarade za 55 odsto, podizanje plata javnih službenika za 30 procenata i eliminisanje starosnog limita za penzionisanje za oko 2,3 miliona radnika – što su mere čije će se posledice osećati tek posle izbora. Sve to obeshrabruje zapadni kapital. Rusija i zemlje Zaliva, sa kojima je Ankara popravila odnose, ne mogu da ponude visoku tehnologiju.

Kada je AKP prvi put došao na vlast novembra 2002, premijer Erdogan bio je hvaljen kao reformator usklađen standardima zapadne demokratije. Tako je trajalo sve do 2013. i velikih protesta zbog rastuće represije i korupcije koje su krenule iz istanbulskog parka Gezi. Erdogan je demonstrante opisao kao „teroriste” i ubrzo je došlo do razlaza AKP i reformsko islamističkog pokreta Fetulaha Gulena.

Tri godine kasnije, posle neuspešnog državnog udara za koji je vlast optužila guleniste, krenule se brutalne i masovne čistke državnih institucija, armije, sudstva, obrazovnih ustanova i medija, hapšenje novinara.

Aprila 2017. održan je referendum o novom Ustavu i prelasku na snažan predsednički sistem. Erdogan je naredne godine preuzeo predsedničku funkciju, a sa njom i neograničenu vlast koju je koristio za nastavak obračuna sa političkim neistomišljenicima. Poraz AKP na lokalnim izborima marta 2019 – kada je opozicija preuzela Istanbul, Ankaru i Izmir – propraćen je jačanjem represije

U to vreme Turska je već značajno odstupala od zapadnih standarda a približavanje Moskvi dovelo je do prvih ozbiljnih konflikta sa NATO-om. Rusija je u julu 2019. isporučila savremene raketne sisteme S-400 nanoseći ozbiljan udarac bezbednosnoj arhitekturi zapadne vojne alijanse.

Od početka rata u Ukrajini, predsednik je nudio posredništvo. Čak i uspeo da uz pomoć generalnog sekretara UN isposluje dogovor da Rusija otvori luke na Crnom moru za izvoz ukrajinskih žitarica. Istovremeno, Ankara je odbila da se pridruži zapadnim sankcijama i svoj vazdušni prostor ostavila otvorenim za ruske civilne avione. Trgovina sa Rusijom doživela je bum, a simbol rastuće saradnje bilo je otvaranje prve turske nuklearne elektrane izgrađene ruskim sredstvima i tehnologijom.

Kurs približavanja Rusiji nastaviće se u slučaju pobede AKP i  Erdogana i pomoći Moskvi da ostvari neke od svojih geostrateških i bezbednosnih dugoročnih ciljeva na račun NATO-a i Evrope. To po automatizmu znači odvezivanje od Zapada na polju ekonomije i trgovine, što je loša vest za ozbiljno uzdrmanu tursku privredu.

Ipak, najveći ulog na verovatno najvažnijim izborima u poslednje dve decenije ne tiče se stranih država već 85 miliona Turaka. Oni će odlučiti da li žele da nastave da žive u Erdoganovoj autoritarnoj vladavini, bez pravne države i njenih institucija, bez slobode govora i medija, ili u zemlji demokratskih, proevropskih, sekularnih tradicija koje je pre jednog veka počeo da stvara otac nacije Mustafa Kemal. Ruski, kineski, iranski ili sirijski model autokratije moguće je da je privlačan mnogim Turcima, ali oni mogu mnogo da izgube imitirajući ih.

Mnogo je nepoznatih. Šta ako opozicija pobedi, a Erdogan odbije da prihvati rezultate što bi vodilo opasnoj konfrontaciji dva sučeljena tabora? Šta ako predsednički izbori odu u drugi krug u kojem pobednik mora da dobije 50 odsto plus jedan glas? Atmosfera uoči izbora, koji se opisuju kao istorijski, već je napeta, a mogla bi da doživi vrhunac.

Da li će  Erdogan ostvariti san da u oktobru predsedava ceremonijama jubileja republike koju je osnovao Mustafa Kemal paša Ataturk, a on je sistematski udaljavao od principa kemalizma? Ili će Kiličdaroglu, čuvar legata oca Turske, konačno pobediti autoritarnog i islamističkog rivala?

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista